U današnjem članku pisat ćemo o smrti,šta se dešava kad čovjek umre.Smrti na prvu pomisao svakog čovjeka je strah.Detaljnije na ovu temu u nastavku našeg teksta…
U okviru dosad najveće studije o iskustvima bliskim smrti, zabeleženi su brojni izveštaji ljudi koji tvrde da su, i nakon što su zvanično proglašeni klinički mrtvima, bili svesni svoje okoline. Mnogi od njih navode da su mogli da čuju razgovore lekara i medicinskog osoblja koji su se odvijali upravo u tim, za život presudnim trenucima. Ti iskazi ozbiljno dovode u pitanje naše tradicionalno razumevanje smrti kao trenutnog i konačnog događaja.
Zamisao o svetlu na kraju tunela, kao simbolu prelaska u neko drugo, spokojno stanje postojanja, dugo je služila kao utešna slika koja ljudima olakšava suočavanje s krajem života. Međutim, savremena naučna istraživanja sve više ukazuju na to da proces umiranja može biti mnogo kompleksniji, pa čak i uznemirujući. Umesto tišine i mira, trenutak smrti može biti obeležen konfuzijom, svesti koja traje duže nego što se doskora verovalo i nizom telesnih reakcija koje su istovremeno fascinantne i zastrašujuće.
Kako telo počinje da otkazuje, a srce prestane da pumpa krv, mozak ne prestaje odmah sa radom. Umesto toga, on pokušava da očuva ključne životne funkcije što je duže moguće. Taj proces neravnomernog gašenja različitih delova mozga mogao bi da objasni brojne izjave ljudi koji su preživeli kliničku smrt. U tim trenucima, kada se čini da je sve završeno, svest – ili njen trag – može da opstane još nekoliko trenutaka.
- Jedna od najpotresnijih i najintrigantnijih tvrdnji osoba koje su doživele ovakva iskustva jeste ona da su jasno čule lekare kako izgovaraju tačan trenutak njihove smrti. Zamislite da ležite nepomično, bez pulsa, bez disanja, a ipak čujete ljude oko sebe kako vas proglašavaju mrtvima. Iako deluje kao nešto iz horor filma, naučni dokazi počinju da daju kredibilitet ovakvim tvrdnjama.
Dr Sam Parnija, renomirani stručnjak za reanimaciju i intenzivnu negu na Medicinskom fakultetu Univerziteta Njujork Langon, već godinama istražuje šta se dešava s ljudskim mozgom i svešću u trenucima kada život prestaje. On i njegov tim proučavali su desetine pacijenata koji su preživeli srčani zastoj. Svi ti pacijenti su, tehnički, bili mrtvi – srce im je prestalo da kuca, a dotok krvi u mozak bio je prekinut. Ipak, neki od njih su se nakon reanimacije prisećali razgovora i detalja iz prostorije u kojoj su “umrli”.
“Smrt se, prema medicinskoj definiciji, događa u trenutku kada srce prestane da radi. U tom momentu prestaje dotok krvi u mozak, što za sobom povlači prestanak svih refleksa – uključujući refleks zjenica i refleks povraćanja”, objašnjava dr Parnija. Ipak, istraživanja su pokazala da se tada u mozgu dešava nešto neobično – umesto da se odmah ugasi, mozak može doživeti kratak, ali snažan talas električne aktivnosti.
Taj fenomen je prvi put zabeležen u eksperimentima na Univerzitetu u Mičigenu 2013. godine, kada su naučnici posmatrali mozgove pacova koji su doživeli izazvani srčani zastoj. Umesto da se aktivnosti smanje, mozgovi su prešli u stanje poznato kao “hiperuzbuđenost” – nivo moždane aktivnosti u tim trenucima bio je čak viši nego u budnom stanju. Ova pojava pokreće važno pitanje: da li i ljudski mozak prolazi kroz sličan proces, i ako da – šta to znači za naše razumevanje smrti i svesti?
“Baš kao što pokušavamo da dešifrujemo složenost emocija poput ljubavi ili tuge, tako pokušavamo i da razumemo šta se dešava u samim poslednjim trenucima života. Naš cilj je da otkrijemo da li postoji univerzalno iskustvo koje svi ljudi doživljavaju dok prelaze iz života u smrt”, rekao je dr Parnija.
Ova istraživanja ne samo da otvaraju vrata novim medicinskim pristupima reanimaciji i nezi pacijenata na samrti, već duboko zadiru u filozofska i duhovna pitanja o prirodi ljudske svesti, identiteta i onoga što se (možda) nalazi s druge strane. Umesto konačnog kraja, smrt se sve više pokazuje kao proces – kompleksan, višeslojan i možda, za neke, čak i svestan.
