U današnjem članku vam pišemo na temu odlaska velikog pevača Halida Bešlića. Ovo je priča o čoveku koji je svojim glasom osvojio region, ali je do poslednjeg dana ostao vezan za svoje korene i rodni kraj. Njegov život i njegova dela podsećaju da su skromnost i ljubav prema zavičaju vrednosti koje ostaju veće i od slave i od bogatstva.
Vest o njegovoj smrti potresla je javnost širom Balkana. Halid Bešlić preminuo je u 72. godini na Klinici za onkologiju u Sarajevu, nakon duge i teške bolesti. Iako je bio simbol jedne epohe narodne muzike, ono što su mnogi isticali u poslednjim satima jeste da je Halid bio čovek naroda, jednostavan i nenametljiv, baš onakav kakvog su ga svi voleli videti i na sceni i van nje.
- Njegov zavičaj, malo seoce Knežina kod Sokoca, zauzimao je posebno mesto u njegovom srcu. Tu je, u zaseoku Vrapci, proveo detinjstvo koje ga je oblikovalo. Iako je kasnije doživeo popularnost kakvu malo ko može zamisliti, nikada nije skrivao da su mu uspomene iz detinjstva bile dragocenije od svega drugog. Često se vraćao kući, u dvorište gde je rastao, i tu je sagradio novu kuću koju je koristio kao vikendicu. Upravo u tim trenucima, daleko od reflektora i buke, nalazio je mir.
Poslednji snimak Halida i njegove supruge Sejde nastao je upravo u tom rodnom mestu. Reportaža objavljena na kanalu „Bosanska Sehara“ pre četiri meseca pokazala je emotivne kadrove bračnog para, sedeći jedno kraj drugog, prisećajući se prošlih dana. Njegove reči o tome kako su volovi nekada orali zemlju dok je on bio dete odzvanjale su jednostavnošću i toplinom koju je nosio u sebi. I dok je govorio o tim uspomenama, činilo se da je vreme stalo – jer su za njega ti trenuci detinjstva bili večni.
Uprkos bogatstvu i svetskoj slavi, Halid je uvek naglašavao da „od rodnog mesta nema ništa lepše“. To nije bila fraza, već iskrena emocija. Ljudi iz tog kraja znali su ga kao nekoga ko nikada nije zaboravio odakle je potekao. Njegova povezanost s prirodom, šumama i poljima Romanije, davala mu je snagu i podsećala ga na jednostavniji život. Možda je upravo u toj skromnosti ležala tajna njegove neiscrpne popularnosti – ljudi su u njemu prepoznavali sebe, svoje očeve i majke, svoje uspomene iz detinjstva.
Vest o njegovoj smrti došla je kao hladan tuš, iako se znalo da se dugo borio sa bolešću. Ipak, niko nije bio spreman da prihvati da tog glasa više nema. Njegovi obožavaoci, prijatelji i porodica sada se suočavaju sa prazninom koja ostaje iza čoveka čije su pesme bile deo svakodnevnice. Pesme koje su se pevale na svadbama, okupljanjima, pesme koje su bile uteha u teškim trenucima – sada dobijaju potpuno novu dimenziju.
- Poslednji oproštaj od Halida zakazan je za ponedeljak. Komemoracija će biti održana u Narodnom pozorištu Sarajevo s početkom u 11 sati, a to će biti prilika da mu se javno oda počast. Dženaza će se klanjati u Gazi Husrev-begovoj džamiji u 13.30, dok će ukop uslediti u 15 sati na gradskom groblju Bare. Biće to dan tuge, ali i dan zahvalnosti za sve što je ostavio iza sebe. Biće to trenutak kada će se Sarajevo i cela Bosna i Hercegovina pokloniti čoveku čije su pesme nadživjele vreme.
Emocija koja se provlači kroz sve priče o Halidu jeste osećaj bliskosti. Bio je veliki pevač, ali nikada se nije ponašao kao zvezda. U njegovim rečima i postupcima videla se toplina običnog čoveka. Ljudi su govorili da su u razgovoru s njim imali utisak kao da razgovaraju sa starim prijateljem, a ne s umetnikom koji je punio dvorane i arene širom sveta.
Ono što ga je izdvajalo nije bila samo pesma, već i to što je uvek ostao dosledan sebi. U vremenu kada su mnogi bežali od svojih korena i želeli da zaborave siromašne početke, Halid je ponosno isticao odakle dolazi. Njegova priča podseća da je čovek veći onoliko koliko uspe da ostane svoj, bez obzira na uspeh i slavu.
Odlazak Halida Bešlića ostavlja prazninu u muzičkom svetu, ali i u srcima običnih ljudi. Njegovo ime zauvek će ostati upisano među najvoljenijima, a njegove pesme biće pesme koje će pevati nove generacije. I dok Bosna i Hercegovina tuguje, u isto vreme se rađa i osećaj ponosa – jer je imala umetnika koji je znao da spoji jednostavnost i veličinu.
Na kraju, ono što ostaje iza njega nije samo muzika, već i poruka da treba voleti svoje poreklo, čuvati uspomene i ostati čovek, bez obzira na to gde nas život odvede. Halid Bešlić otišao je tiho, ali je ostavio trag koji se ne briše. Njegova priča o detinjstvu, ljubavi prema rodnom kraju i skromnosti, danas zvuči kao pouka svima nama.
Halid je možda napustio ovaj svet, ali ostao je u pesmama, u sećanjima i u srcima onih koji će ga zauvek pamtiti
