Od davnina, srpski narod na grobljima praktikuje razne obrede i rituale, mnoge od kojih nisu deo crkvenih običaja. Tradicija vezana za pokojnika u Srbiji oblikovana je kroz vekove, ali je, s vremenom, došlo do određenih odstupanja od izvornih verskih normi. Običaji koji se praktikuju prilikom sahrana i na danima sećanja na preminule, često su pomereni od same suštine crkvenog učenju, koje se oslanja na molitve, skromnost i poštovanje prema pokojnicima.
Hrišćansko učenje uči nas da za pokoj duša naših najmilijih treba da se molimo, palimo sveće, obavljamo parastose, podižemo skromne spomenike sa hrišćanskim simbolima i održavamo grobove urednim. Sve ove prakse imaju duboku osnovu u crkvenim kanonima i verskoj tradiciji, a njihova suština je u izražavanju poštovanja prema pokojnicima kroz molitve i duhovne rituale. Nažalost, u današnjoj Srbiji često se uočava paradox u odnosu prema običajima vezanim za groblja i sahrane.
S jedne strane, mnogi grobovi ostaju zapušteni i zaboravljeni, što ukazuje na nemar prema preminulim članovima porodice. Zapuštanje grobova može biti rezultat sveprisutnog užurbanog života i manjka pažnje prema duhovnim vrednostima. Ipak, sa druge strane, na grobljima se često javljaju i potpuno suprotni trendovi — niču luksuzni spomenici, skupe kapele i spomeničke građevine koje podsećaju na vikendice, opremljene modernim sadržajem poput frižidera, televizora i nameštaja. Ovakvi obredi nisu deo hrišćanskog nasleđa, već više odražavaju pogrešno shvaćenu tradiciju i težnju za vanjskim sjajem, što se kosi sa pravim hrišćanskim učenjem koje stavlja naglasak na skromnost i duhovnost.
- Crkva nas podseća da je spomenik prvenstveno namenjen skromnom obeležavanju života preminulog, uz izražavanje hrišćanske vere, što se najčešće postiže simbolom krsta. Dalje, mnogo je važnije iskreno sećanje na pokojnika kroz molitve, činjenje dobrih dela, pomaganje onima u potrebi i prakticiranje humanitarnih aktivnosti. Umesto da trošimo novac na luksuzne venčiće ili skupocena darivanja, bolje bi bilo da ga usmerimo na pomoć onima kojima je zaista potrebna.
Crkveni stav o sahranama i običajima vezanim za njih ukazuje na važnost molitve za pokoj duše, oproštaj grehova i poštovanje crkvenih rituala. Opelo, kao centralni čin, predstavlja molitvu za pokoj duše, dok su pomeni, koji se obavljaju od kuće do groblja, još jedan važan molitveni akt. Žito i vino, koji su simbolični deo tih obreda, imaju duboko duhovno značenje, podsećajući nas na večnu povezanost s preminulima.
Nažalost, u nekim krajevima Srbije, tokom sahrana se praktikuju brojne običaje koji nisu deo crkvene tradicije i koji su često u suprotnosti sa njenim učenjima. Ti običaji, koji su duboko ukorenjeni u narodnoj tradiciji, često se doživljavaju kao neophodni, iako nisu deo crkvene prakse. Na primer, često se za vreme sahrane organizuju luksuzne gozbe i izdašni darovi za goste, što dovodi do nepotrebnih izdataka, koji bi mogli biti bolje usmereni ka pomaganju porodici ili donacijama za humanitarne svrhe.
- Takođe, na grobljima se često organizuju velike gozbe i pijančenja, što sahranu pretvara u zabavu, čime se narušava ozbiljnost trenutka i pokazuje nepoštovanje prema pokojniku. Takvi postupci su duboko neprimereni i smatraju se velikim grehom u očima crkve, jer sahrana treba biti trenutak molitve, tišine i poštovanja, a ne razlog za zabavu ili pijančenje.
Iako neki običaji potiču iz prošlih vremena, poput onih vezanih za čišćenje ruku ugljenom ili vodom, kako bi se sprečile zarazne bolesti, ti rituali danas nemaju prakticnu vrednost i nisu nužni. Ipak, u nekim krajevima Srbije, ostali su uobičajeni, što pokazuje sklonost da se tradicionalni običaji nastave bez razmišljanja o njihovoj relevanciji u savremenom društvu.
Jedan od običaja koji još uvek traje u određenim delovima Srbije je i klanje “dušnog brava”, koji nije deo crkvene tradicije. Takav čin, koji se najčešće vrši za četrdeseti dan nakon sahrane, ne samo da nije u skladu s učenjima crkve, već može biti shvaćen kao paganski ritual, usmeren više na materijalnu korist nego na duhovnu blagodet.
U suštini, važno je vratiti se pravoj suštini običaja, koja se temelji na molitvi, skromnosti i humanosti. Umesto da se previše koncentrišemo na vanjske rituale i ekstravagantne obrede, potrebno je da se fokusiramo na iskreno sećanje na preminule, kroz molitve, pomaganje onima kojima je pomoć potrebna i očuvanje crkvenih običaja, koji su jedini pravi put ka iskazivanju poštovanja prema preminulima.
