Siniša Mihajlović će ostati upamćen kao jedan od najvećih fudbalskih heroja, čovek čije je ime urezano u istoriju sporta, ne samo zbog njegove briljantne karijere već i zbog snažne lične priče koja je pratila svaki njegov korak. Njegova prerana smrt, usled dugotrajne borbe s leukemijom, donela je neizmernu tugu ne samo njegovoj porodici, već i celom narodu u Srbiji, koji i danas oseća prazninu zbog gubitka tako izuzetne ličnosti.
Iza sebe, Siniša je ostavio neizbrisiv trag – kako u svetu fudbala, tako i u srcima svojih bližnjih. Njegova porodica, koju čine šestoro dece i njegova voljena supruga Arijana, nastavila je da čuva uspomenu na njega. Zahvaljujući njegovim sportskim uspesima, Siniša je uspeo da obezbedi materijalnu sigurnost za svoje najmilije, a oni sada nastoje da sačuvaju i prošire sve ono što im je ostavio. Arijana, koja je bila Sinišina verna saputnica do samog kraja, i dalje neguje sećanje na njega, deleći uspomene i priče o čoveku koji je zauvek ostao u njenom srcu.
- Pre nego što je upoznao Arijanu, Siniša je imao kratkotrajnu vezu s jednom neimenovanom Italijankom, koja mu je rodila vanbračnog sina, Marka. Zanimljivo je da je Siniša odmah priznao Marka kao svog sina, javno govoreći o tome bez zadrške. Ipak, do njihovog prvog pravog susreta prošlo je mnogo godina. Siniša je planirao da se poveže s Markom tek kada postane punoletan, ali upravo je Arijana bila ta koja je preuzela inicijativu i nagovorila Sinišu da susret organizuje ranije. Tako su se, na praznik Svetog Nikole 2004. godine, otac i sin konačno sreli. Taj trenutak bio je emotivan za sve – Marko je tada upoznao i svoje polubraću i sestre, a Arijana ga je vodila na utakmice kako bi što više vremena proveo sa porodicom.
Siniša je sa puno ljubavi pričao o tom prvom susretu sa sinom. Sećao se kako su potrčali jedan drugom u zagrljaj, ne puštajući se nekoliko minuta. U znak ljubavi i posvećenosti, obećao je Marku da će postići gol na narednoj utakmici protiv Breše, i taj gol mu posvetiti. Kada je to obećanje ispunio, Markova radost i ponos bili su neizmerni, a Siniša je, kako je kasnije govorio, tada osetio najveću sreću u životu. I njegova majka je bila duboko dirnuta, prisetivši se kako je odmah prepoznala svog unuka, prepoznajući sličnost s mladim Sinišom.
Iako je Marko živeo u Italiji, daleko od svakodnevnog života sa porodicom, njihova veza je ostala jaka. Siniša je često govorio kako brine o njemu kao i o ostaloj deci, upoređujući njihovu situaciju sa decom razvedenih roditelja koji su u prijateljskim odnosima. Kada je došao trenutak oproštaja od Siniše, Marko je stajao rame uz rame sa svojom braćom i sestrama, bez ikakvih znakova nesloge ili distance.
Na venac na očevom grobu, pored imena Arijanine dece – Viktorije, Virdžinije, Miroslava, Dušana i Nikolasa – stajalo je i Markovo ime, simbolizujući jedinstvo porodice uprkos svim izazovima koje su zajedno prevazišli.
Ova priča o Siniši Mihajloviću nije samo priča o sportskom uspehu i trijumfima na terenu, već i priča o ljubavi, porodici, oprostu i snazi ljudskog duha. Njegova zaostavština živi kroz fudbalske legende, ali i kroz ljubav i sećanje koje njegovi najbliži nastavljaju da neguju.
