Rođen kao običan dječak iz Skoplja, a upamćen kao legenda filma. Iza osmijeha koji je osvajao publiku krila se i priča o bolu, porodičnim tragedijama.Preminuo je 2017 godine , iza sebe je ostavio neizbrisiv trag.
Ljubiša Samardžić, jedan od najvoljenijih, najharizmatičnijih i najprepoznatljivijih glumaca sa prostora bivše Jugoslavije, zauvek je napustio ovu scenu 8. septembra 2017. godine, u Beogradu, u svojoj 81. godini. Njegov odlazak obeležio je kraj jedne epohe – epohe filmske umetnosti koju je obeležio ne samo svojim talentom, već i svojim životnim vrednostima, toplinom i ogromnom harizmom. Iza sebe je ostavio neizbrisiv trag u više od 70 filmskih i televizijskih ostvarenja, ulogama koje su se usadile u kolektivno pamćenje, ali i bezbroj sećanja i emocija kod publike koja ga je iskreno volela. Otišao je tiho, onako kako je i živeo – dostojanstveno, kao gospodin, umetnik, suprug, otac i prijatelj.
Najveća životna bol – gubitak sina
Iako ga publika pamti po osmehu i vedrini, Ljubiša je u privatnom životu prošao kroz ogromnu tragediju koju nikada nije u potpunosti preboleo. U vreme kada je snimao film „Nebeska udica“, njegova porodica bila je suočena sa nemilosrdnom bolešću. Njegov sin Dragan – Gaga, koji je krenuo očevim stopama u svetu filma, iznenada se razboleo od leukemije. Uprkos nadljudskim naporima i borbi koja je trajala mesecima, Gaga je izgubio bitku sa bolešću i preminuo u 34. godini.
– Sve smo pokušali. Mira (moja supruga) je bila danonoćno uz njega, a ja sam radio bez prestanka, snimao, stvarao, slao novac u London na kliniku, nadajući se svakog dana čudu. Ali, čudo nije došlo. Kada nas je napustio, moj svet se srušio. Pomislio sam da neću preživeti, da mi srce neće izdržati – rekao je jednom prilikom glumac kroz suze. Dodao je da mu je upravo supruga bila ta koja ga je podigla iz najmračnijih dubina bola i tuge, podsetivši ga da je „život i smrt“, i da samo rad može da ga održi u životu.
Borba sa teškom bolešću
Godine 2014. Ljubiši Samardžiću je dijagnostikovan tumor na mozgu. Vest je bila šokantna – ne samo za njegovu porodicu, već i za sve koji su ga poznavali. Lekari su mu u početku davali svega nekoliko meseci života, jer je tumor bio agresivan i komplikovan. Ipak, u duhu junaka koje je često tumačio – borbenih, snažnih, otpornih – Ljubiša se nije predao.
Podvrgao se operaciji, potom seriji hemoterapija i zračenja. Lečen je ne samo u Srbiji, već i u Nemačkoj i Italiji, gde je traženo dodatno mišljenje i sprovedeni tretmani najnovije onkološke terapije. Iako je bolest bila teška, o svojoj borbi nikada nije javno govorio. Nije želeo da ga ljudi pamte kao bolesnog, već kao umetnika, kao nekoga ko je ceo život posvetio stvaranju.
Poslednji meseci – tišina, porodica i film
Poslednje mesece svog života proveo je u miru, u krugu porodice. Odbijao je sažaljenje i medijsku pažnju. Nije želeo spektakl oko svog stanja, niti publicitet – i to je bila njegova poslednja velika životna lekcija o dostojanstvu. Dane je provodio razmišljajući o umetnosti, o filmu, o životu koji je voleo svim srcem. Bio je svesno i spokojno pripremljen za kraj. Uz njega su do samog kraja bili njegova supruga Mira, deca i unuci – njegova najveća životna vrednost i snaga.
Poslednja želja – sećanje kroz umetnost
Njegova poslednja želja bila je jasna i jednostavna – da se pamti po filmovima, po ulogama koje je odigrao, po pričama koje je ispričao publici. Nije želeo veliku komemoraciju, niti glamur oko sahrane. Želeo je tiho i skromno da ode, baš kao što je tiho i sa strašću živeo.
Sahranjen je uz najbliže, bez pompe, na Novom groblju u Beogradu. Porodica je ispoštovala njegovu volju, a kolege i prijatelji okupili su se da mu upute poslednji pozdrav. Ali pravo sećanje na Ljubišu Samardžića živi u svakom kadru njegovih filmova – u osmehu Šurde, u stavu inspektora Boška Simića, u rečenicama koje se i danas citiraju, u glasovima publike koji mu i dalje aplaudiraju iznova i iznova.
Zaveštanje jednog velikana
Ostavio je za sobom više od 70 nezaboravnih uloga, desetine režiranih i produciranih filmova, ali ono što je najvrednije – ostavio je duh, ostavio je toplinu. Ljubiša Samardžić nije bio samo glumac. Bio je glas naroda, ogledalo jedne epohe, umetnik koji je spajao generacije i pokazivao da istinska emocija, ljudskost i umetnost ne poznaju granice.
Bio je dobitnik svih najznačajnijih nagrada u regionu – od Zlatne arene u Puli, preko Sterijine nagrade, do prestižnih priznanja iz Slovenije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Hrvatske. Ali, više od svih nagrada, najviše mu je značila ljubav publike.
I zato danas, kada se pomene ime Ljubiše Samardžića, ne pomislimo na bolest, ne na tugu, već na osmeh, na Šurdu, na večeri uz crno-bele filmove i toplinu doma. Na umetnika koji je ostavio neizbrisiv trag – ne samo na filmu, već i u našim životima.
