Viktorija žena koja je godinama živela u uvjerenju da je dijete roditelja koji su je s ljubavlju odgajali, sve dok se iza rezultata DNK testa nije otkrila strašna istina
U mojoj porodici smo se godinama šalili na moj račun – znate ono, klasična šala: ‘ti si poštarevo dete’. Bilo je to simpatično zadirkivanje koje sam uvek prihvatala sa osmehom, ali negde duboko u sebi, uvek sam osećala da možda u tim rečima ima zrnce istine. Nikada nisam ličila na svog oca, ni fizički, ni po naravi, a tokom odrastanja često sam imala osećaj da ne pripadam u potpunosti toj porodičnoj slici. Gledajući unazad, sve mi je postajalo sve jasnije. Kao da su se sve kockice jednog dana jednostavno složile – ali ne na način kakav sam mogla da zamislim ni u najgorim noćnim morama.“
Tako počinje potresna ispovest Viktorije Hil, žene koja je živela sasvim običnim životom, sve dok jedan rutinski DNK test – koji je trebalo da pruži informacije o mogućim genetskim predispozicijama za bolesti – nije razotkrio monstruoznu tajnu koja joj je zauvek promenila život. Umesto samo medicinskih uvida, test joj je otkrio šokantne podatke o njenom poreklu: ispostavilo se da ima veliki broj polubraće i polusestara. Još gore – nesvesno je bila u ljubavnoj i intimnoj vezi sa jednim od njih.
Isprva, sve joj je delovalo kao tehnička greška. Mislila je da je došlo do nekakve zbrke u bazi podataka. Međutim, stvari su krenule da se komplikuju kada joj se javila žena – nepoznata, uporna, i puna čudnih, ali konkretnih pitanja. Ta žena, kako se ubrzo ispostavilo, bila je njena polusestra. Njih dve su zajedno počele da istražuju i ubrzo su otkrile zapanjujuću, gotovo filmski užasavajuću istinu: obe su začete zahvaljujući prevari u klinici za plodnost na Jejlu, gde je poznati endokrinolog, dr Barton Koldvel, koristio sopstvenu spermu tokom veštačke oplodnje – bez znanja, pristanka ili čak najblaže sumnje majki tih žena.
„Sećam se trenutka kad mi je polusestra postavila pitanje: ’Da li je tvoja majka možda išla na Jejl, u kliniku za plodnost?’ U tom momentu mi je srce počelo da lupa. Sve što sam do tada znala o sebi počelo je da se ruši kao kula od karata.“
Viktorijin otac, čovek koji ju je odgajao s ljubavlju, nije imao pojma o prevari. Niti je slutio da dete koje je mislio da je njegovo – zapravo nije začeto njegovom genetskom materijom. Majka, koja je gotovo deceniju bila pacijentkinja dr Koldvela, verovala mu je bezgranično. Nikada nije ni pomislila da bi lekar u belom mantilu, čovek od poverenja, mogao da počini takav čin izdaje.
- Kada se Viktorija suočila sa Koldvelom u njegovom domu, nadala se objašnjenju, nekoj vrsti pokajanja, barem ljudskoj reakciji. Umesto toga, dočekalo ju je ledeno ravnodušno priznanje.
„Nije pokazao ni trunku kajanja“, rekla je kroz suze. „Samo je nonšalantno rekao: ’Ja sam pravio bebe.’ Kao da je reč o zanatskom poslu, a ne o životima, o ljudima koji su dovedeni na svet na temelju laži.“
Najgori trenutak bio je kada je, u daljoj DNK pretrazi, otkrila da je muškarac sa kojim je bila u vezi, sa kojim je delila snove o budućnosti, zapravo njen biološki polubrat – još jedno dete dr Koldvela.
„Srce mi se slomilo. Mogla sam da zamislim brak, decu, zajednički život. I onda – hladan tuš. To nije samo šok, to je trauma koja vas proždire iznutra.“
Nakon saznanja, Viktorija i njena majka, Marali Hil, podnele su tužbu protiv Koldvela, optužujući ga da je koristio sopstvenu spermu za veštačku oplodnju 1983. godine. Viktorija je čak svedočila pred Generalnom skupštinom Konektikata u martu 2024, zalažući se za donošenje zakona koji bi ovu praksu jasno i nedvosmisleno kriminalizovao. Nažalost, zakon tada nije prošao.
„Za mene je ovo oblik seksualnog napada“, rekla je jasno i glasno.
Viktorijina priča nije usamljena. U tužbi se pridružila Dorin Pirson i njenoj ćerki, koje su takođe bile žrtve Koldvelove manipulacije. Istražitelji su otkrili da postoji najmanje 24 dece začete Koldvelovom spermom. Deca koja sada odrastaju, hodaju ulicama, nesvesna da možda svakodnevno prolaze pored bioloških srodnika. Jedna advokatica je to slikovito opisala: „Naši klijenti su se probudili jednog jutra i shvatili da im se porodica proširila – eksponencijalno i preko noći.“
Nažalost, pre nego što je pravda stigla do Koldvela, stigla ga je smrt. Umro je 28. februara, a uzrok nije zvanično objavljen. Njegova smrt ne znači i kraj borbi za istinu – parnica se nastavlja.
Iako je javnost zgrožena, američka savezna vlada još uvek nema zakon koji eksplicitno definiše ovu vrstu prevare kao krivično delo. Samo 14 od 50 saveznih država ima pravne okvire koji kažnjavaju slične slučajeve.
Za Viktoriju i sve ostale žrtve, ovo nije samo pitanje pravde – već pitanje identiteta, dostojanstva i prava svakog deteta da zna istinu o svom poreklu
