Tema današnjeg članka bavi se tragičnom pričom o mužu koji je u svojoj aroganciji i nesvesnosti uništio brak sa suprugom koja je tiho patila, boreći se sa smrtonosnom bolešću.
Kroz ovu priču, postavlja se pitanje koliko zaista poznajemo one koje volimo i koliko često sopstvena nesanica, predrasude i ego mogu uništiti ljubav.Damir je bio čovek od akcije, vredan i odlučan. Njegov posao cvetao je, a firma mu je donosila uspehe, ali u tom procesu zaboravio je da obratiti pažnju na svoju porodicu.
Svaki put kad bi se vratio kući, zatekao bi istu sliku: Lejla, njegova žena, ležala bi na kauču ili spavala u krevetu, usred dana, dok je kuća bila u neredu. Sudopera puna, ručak nedovršen, a ona je izgledala iscrpljeno, kao da je sve to prepušteno njemu. Damiru je to smetalo. U početku je pomislio da Lejla možda nije dobro, da je bolesna, ali ona bi samo tiho rekla da je „umorna“. Ali za njega, to nije bila umornost, to je bila lenjost.
Njegovo strpljenje brzo je nestalo. Umesto da je pokuša da razjasni situaciju, počeo je da je vređa. Pitao je zašto ne može da obriše prašinu, zašto ne može da spremi obrok, dok je on radio dvanaest sati dnevno. Njegova frustracija raste, a njegova ljubav prema njoj pretvarala se u prezir. Lejla je ćutala, povlačeći se u tišinu koja je samo pogoršavala Damirovu ljutnju. Njena tišina bila je za njega dokaz da je ona odustala od svega, da više nije bila zainteresovana za život. I dok su dani prolazili, ona je sve više bila žrtva njegove iracionalne sumnje i okrutnosti.
- Konačni slom desio se na njihovoj godišnjici. Damir je došao ranije s buketom cveća, nadajući se da bi možda mogao da spasi brak, ali zatekao je kuću u mraku, a Lejlu kako spava u fotelji, umotanu u ćebe. Na stolu je stajala hladna večera, koja je sigurno bila pripremljena s puno truda, ali nikada nije bila ni dotaknuta. Damir je bacio buket u kantu i rekao joj da odlazi. Nije mogao više da trpi, tvrdio je da ne može da živi sa ženom koja samo spava. Spakovao je stvari te noći i otišao u hotel. Osećao je olakšanje, mislio je da se rešio tereta.
Prošla su tri meseca i razvod je bio na pomolu. Lejla nije dolazila na ročišta, a njen advokat je tvrdio da je „sprečena“. Damir je bio zadovoljan, smatrao je da je to pravi put za njega, i dan kada je potpisao papire bio je trenutak slavlja za njega. Međutim, tada je zvono na vratima prekinulo njegovu tišinu. Paket je stigao, a u njemu je bio zvaničan dokument iz bolnice: umrlica. Lejla je umrla dan pre nego što je on postao slobodan čovek. Akutna leukemija.
Damir je bio u šoku. Njegova žena je umrla, dok je on potpisivao papire za razvod. To nije mogao da shvati. Njene borbe sa bolešću bile su skrivene od njega, njene patnje, njen očaj. U kutiji sa umrlicom našao je i dnevnik Lejle, svesku u kojoj je ona tiho zapisivala svoja osećanja. Ispostavilo se da je Lejla znala da je bolesna i da se borila sa teškom bolesti. Ali iz ljubavi prema njemu, odlučila je da mu ne kaže istinu. Nije želela da ga uništi, nije želela da ga pogodi njena patnja. Radije je izabrala da ga mrzi nego da bude sažaljivan. Skrivila je istinu samo da bi on imao mir, iako je ona bila ta koja je nosila teret.
- Dnevnik je otkrivao duboku, emotivnu borbu žene koja je volela svog muža, a istovremeno mu je dozvolila da je povredi, verujući da je njeno „spavanje“ bila samo posledica umora, dok je zapravo to bila jedina uteha koju je imala, jedini način da se bori sa bolešću. Damir je shvatio da je, u svojoj aroganciji, učinio nešto što je nepopravljivo. Oterao je ženu koju je voleo u trenutku kada joj je bila najpotrebnija. Umesto da bude njen oslonac, on je postao njen nemilosrdni kritičar.
Kad je otišao na njenu sahranu, stajao je sa strane, gledajući kako spuštaju kovčeg. Kroz suze, rekao je: “Nisam se spasio, Lejla, nisam se spasio. Proklet sam.” Bio je to trenutak u kojem je shvatio da se njegova „sloboda“ pretvorila u najgoru vrstu nesreće – nesreću proklete savesti.
Lejla je izgubila bitku sa bolešću, ali je istovremeno izgubila i ljubav svog muža. Damir je sada ostao sam, suočen sa posledicama svog postupka. Njegova nesanica nije bila posledica njegovog napornog rada, već posledica njegovog neprepoznavanja onoga što je zaista važno. I dok je Lejla zaspala večnim snom, on je ostao budan, osuđen na doživotnu nesanicu
