Tema današnjeg članka je važnost postavljanja granica i prepoznavanja kada oprost postaje opasan za naš emocionalni i mentalni zdravlje.
U današnjem brzom društvu, često se suočavamo s povredama koje ne smemo ignorisati, kako bi sačuvali sebe i svoje dostojanstvo. Ovaj tekst nas podseća na to koliko je važno prepoznati granice i nikada ne dozvoliti da nas ponižavaju ili koriste, čak i kada bi oprost mogao izgledati kao “plemenit” čin.
Brzi oprost može zvučati kao pravi put ka unutrašnjem miru, ali u stvarnosti, on nas može dovesti do ozbiljnih emocionalnih problema. Iako se često kaže da treba da zaboravimo prošlost i oprostimo, mnogi zaborave na pitanje: šta naš oprost uči drugu osobu o tome kako smije da se ponaša prema nama? Kada se stalno opraštaju povrede bez posledica, šaljemo signal da su naše granice fleksibilne, što može dovesti do ponovljenih povreda. Svaka situacija u kojoj prećutimo loše ponašanje dovodi do gubitka poverenja u sebe. Onda se počinjemo osećati kao da nismo dovoljni, ili da naše emocije nisu vredne pažnje.
Jedan od ključnih trenutaka u ovom procesu je sistematsko ponižavanje. Možda zvuči kao obična šala, ali kada se iznova i iznova, pred drugima, koristi naš izgled ili osećanja kako bi nas ponizili, to nije humor. To je napad na naše samopouzdanje, i ako to ne prepoznamo, polako ćemo početi verovati u tu sliku koju drugi prave o nama. “Samo se šalim” postaje izgovor za ponašanje koje nas uništava. Kada nas neko ponižava, potrebno je jasno reći da takve “šale” nisu prihvatljive, postaviti granice i pratiti da li postoji stvarna promena u ponašanju. Ako nema promene, odnos treba prekinuti, ili se distancirati od osobe koja to čini.
- Još jedan težak trenutak je kada neko iskoristi tvoje slabosti protiv tebe. Ranjivost je deo svakog odnosa, ali kada neko, koga si verovao, koristi tvoje tajne i povrede da te povredi još više, to je duboka izdaja poverenja. Korišćenje tvoje prošlosti ili strahova kao oružja je nešto što nije lako zaboraviti. Kada se desi ovako nešto, odnos više nije siguran, i oprost može značiti samo to da si svestan da ta osoba više nije neko kome možeš verovati.
Ponekad se javljaju i ozbiljnije povrede koje ne možemo zaboraviti. To su izdaje koje ostavljaju duboke ožiljke na našem emocionalnom biću. Na primer, kada saznaš da te partner/la vara ili koristi tvoje poverenje za vlastitu korist, to menja tvoje gledanje na ljude uopšte. Takve povrede te teraju da preispitaš svoje odluke, a najgora greška bi bila brzo oprostiti iz straha od promene, ili zato što ne želiš da se suočiš sa posledicama. Prava promena mora doći nakon što se jasno vidi odgovornost druge strane. Oprostiš, ali sa novim granicama.
Postoji i oblik ponašanja koji se naziva gaslighting. Ovo je manipulacija koja dovodi do toga da počnemo sumnjati u vlastite percepcije i sećanja. Ako neko stalno negira očigledne stvari i tera nas da verujemo da nešto što smo doživeli nikada nije bilo tako, to nije samo laganje. To je sistematsko uništavanje našeg identiteta i samopouzdanja. Ako opraštamo ovakvo ponašanje, onda prestajemo verovati u sebe, a to je najopasniji put ka emocionalnom uništenju. Važno je prepoznati kada je neka osoba konstantno lažna i manipulativna, i postaviti jasne granice. Ako to ne uradimo, postajemo idealna žrtva manipulacije.
- Konačno, postoji i fizičko i psihičko nasilje, koje se ne smije tolerisati. Nasilje nije “ispad” niti nešto što je “slučajno” – to je svesna odluka koja ima za cilj da nas kontroliše strahom. Ako neko stalno koristi nasilje, bilo verbalno ili fizičko, postoji samo jedan odgovor: ne postoji oprost. Takvo ponašanje mora biti zaustavljeno odmah. Granica ovde mora biti apsolutna, jer nasilje se obično ne prestaje samo od sebe – ono postaje sve gore.
Kako se zaštititi od ovih povreda? Prvi korak je postavljanje jasnih granica. Nikada ne smemo dozvoliti da se ponavljaju ponašanja koja nas povređuju. Drugi korak je stvaranje posledica za svako loše ponašanje, i treći, možda najvažniji, jeste rad na sebi. Ako osećamo da neko ne poštuje naše granice, moramo biti spremni da se distanciramo, čak i ako to znači gubitak odnosa. Oproštaj nije uvek o tome da prihvatimo nekoga nazad u svoj život, već da oslobodimo sebe od boli koju je ta osoba izazvala. Praštanje može biti oslobađajuće, ali samo ako vodi ka promeni odnosa – u suprotnom, to je samo pozivnica za ponavljanje iste drame.
Ono što je najvažnije jeste da prihvatimo odgovornost za svoje emocije. Niko nas ne može uništiti ako mi sami ne dozvolimo da nas povrede. Plemenito je zaštititi svoje dostojanstvo i postaviti granice koje će nas sačuvati od negativnih uticaja. Nisu svi ljudi koji nas povrede naši neprijatelji, ali ni svi koji traže oprost nisu naši prijatelji. Naša snaga nije u tome koliko možemo izdržati, već koliko jasno možemo reći: “Dosta je.
