Priča Amre Behe iz Bosne potresna je ispovest žene koja je prošla kroz godine nasilja, manipulacija i poniženja, ali koja je uprkos svemu uspela da se oslobodi i pronađe novu snagu u sebi. Ona svedoči da ono što je doživela nakon porođaja ne bi poželela ni najgorem neprijatelju.
Već na samom početku veze, njen partner je počeo da je udaljava od ljudi koji su joj bili važni. Stvarao je atmosferu izolacije – stalno je ponavljao da joj prijateljice nisu dovoljno dobre, a svakog poznanika sumnjičio je da je njen bivši partner. Ta kontrola i manipulacija bili su tek uvod u mnogo ozbiljnije oblike zlostavljanja.
Tokom trudnoće, nasilje je poprimilo ozbiljnije oblike. Amra svedoči da je u tim mesecima trpela psihičku torturu, a ubrzo i fizičko nasilje. Jedna od najtraumatičnijih scena koju pamti jeste kada je bila vezana crnom trakom, sa rukama i nogama zavezanima i ustima prekrivenim da ne može da vrišti. Dok je ležala iza vrata, nije mogla da priđe svom detetu i nahrani ga. Njen sin Kan tada je bio beba, a osećaj nemoći i straha bio je neopisiv.
Kao da sve to nije bilo dovoljno, posle porođaja usledilo je dodatno poniženje. Na vrata njenog doma pokucala je druga žena, koja joj je saopštila da nosi dete njenog muža. Kasnije se ispostavilo da je ona zaista rodila njegovo dete. Tako je Amra, dok je još bila fizički i emotivno iscrpljena, suočena s činjenicom da je njen muž vodio paralelne živote i ostavljao tragove neverstava gde god bi se pojavio.
Brak koji je trajao deset godina bio je obeležen lažima, neverstvima i nasiljem. Amra je opisala da je njen suprug imao svojevrsni „harem“ žena, dok je njoj lagao govoreći da ide kod bolesne majke. Ona je bila jedina koja je stvarno živela s njim, dok je on vreme provodio sa drugima. Uprkos tome, ostajala je u braku, nadajući se da će se stvari promeniti.
Nasilje se često pojavljivalo u obliku sitnih kontrola – pitanja poput „zašto si kupila tu kremu“ ili zabrana da ima određene stvari. Tek kasnije je shvatila da su upravo te male zabrane bile deo šire manipulacije kojom je gubila slobodu i identitet. Njeni bližnji primećivali su da se menja – prijateljica joj je čak rekla da vidi kako propada i gubi kilograme. Ipak, roditeljima nikada nije želela da prizna kroz šta prolazi, jer nije mogla da podnese pomisao da zabrine bolesnog oca.
- Godinama je ćutala, ali 2016. godine odlučila je da ga prvi put prijavi policiji. Na nekoliko dana se sklonila kod prijateljice, povela dete i pokušala da pronađe izlaz. Međutim, strah od odmazde i nesigurnost učinili su da povuče prijavu i vrati se nasilniku. On je koristio metode koje nisu ostavljale vidljive tragove – tukao ju je, recimo, mokrim peškirom, kako ne bi ostale modrice. To je bila njegova „vojnička taktika“ da prikrije nasilje, a njoj dodatna rana jer je dokazivanje bilo gotovo nemoguće.
Kao i mnoge druge žene u sličnoj situaciji, Amra priznaje da je više puta napuštala nasilnika i vraćala mu se. Strah za sebe i dete, nesigurnost i osećaj da nije dovoljno jaka sprečavali su je da preseče. Tek mnogo godina kasnije, podnela je drugu krivičnu prijavu i konačno odlučila da se izbori za sebe.
Posledice koje je ostavilo dugogodišnje zlostavljanje bile su ozbiljne. Završila je na psihijatrijskom lečenju, a dijagnostikovan joj je bipolarni poremećaj, sa izraženim promenama raspoloženja. Ipak, uz psihoterapiju i stručnu pomoć, danas se oseća stabilnije. Sama kaže da se više ničega ne boji, jer je prošla kroz najteže što žena može doživeti.
Njena priča pokazuje koliko je teško prekinuti začarani krug nasilja. Ona objašnjava da se u ženi odvija stalna borba – između straha, potrebe za zaštitom deteta i nade da će se partner promeniti. Tek kada je sazrela i stekla snagu, uspela je da shvati koliko je u opasnosti i da povuče konačan potez.
Iako se opisuje kao žrtva manipulacija, Amra iz svega izlazi kao neko ko je preživeo i stekao novo znanje o životu, ljudima i sopstvenim granicama. Njeno iskustvo jasno svedoči da nasilje često počinje neprimetno – malim zabranama, optužbama i izolacijom – a završava se fizičkim i psihičkim zlostavljanjem.
Danas, nakon svega, najvažnije joj je da bude uz svog sina i da nastavi život bez straha. Svesna je da rane postoje, ali odlučna da izgradi mirniju budućnost. Njena ispovest je opomena, ali i poruka snage – da se nasilju mora reći dosta, bez obzira na to koliko je teško povući prvi korak
