Danas želim da pričam o nečemu što me dugo muči, a to je iskustvo koje je teško i bolno za mnoge ljude neplodnost. Dijagnostikovana mi je nakon godina pokušavanja da zatrudnim, i moram priznati da me to slomilo.
Bilo je to nešto na šta nisam bila spremna, nešto što nisam očekivala, i naravno da mi nije bilo lako da se nosim s tim.Kao i svaka osoba koja se suočava sa velikim životnim izazovima, potražila sam utehu. Otišla sam kod svoje majke, verujući da će njena prisutnost i podrška biti ono što mi je potrebno da prebrodim ovu bol.
Međutim, ono što mi je rekla, nije bilo ono što sam očekivala. Njene reči su bile nešto što me zateklo: „Možda je to karma zbog onog abortusa na fakultetu. Život ima način da nas nauči lekcijama.” U tom trenutku nisam znala šta da kažem, pa nisam ni odgovorila. Samo sam otišla, povređena njenim stavom, osećajući da me nije podržala na način na koji sam očekivala.
Mesecima nakon toga, potpuno sam prekinula kontakt sa njom. Nema poziva, nema poseta. To je bila moja reakcija na ono što je rekla. Nastavila je da mi šalje poruke, govoreći da preterujem, da je „kažnjavam jer je bila iskrena”. Nisam želela da imam ništa više s njom, pa sam je blokirala. To je bilo teško, ali bila sam uverenja da je to bilo neophodno za moje mentalno zdravlje i emocionalnu dobrobit.
A onda, prošle nedelje, stiglo je pismo. Bila je to samo odštampana reklama agencije za usvajanje, uz napomenu: „Još uvek imaš opcije.” Zamišljala sam sve ono kroz šta sam prošla, i nisam mogla da verujem da je neko mislio da mi je ovo potrebna opcija. Nasmejala sam se na trenutak, a onda me preplavila tuga. Taj gest me duboko povredio, i nisam želela da zadržim to pismo. Bez ikakvog razmišljanja, jednostavno sam ga bacila u smeće.
Ovaj trenutak mi je otkrio mnogo o tome kako ljudi često reaguju na tuđe bolove i teškoće. Iako su imali dobre namere, sve što su činili je dodatno otežavalo moju situaciju. Mislim da je važno da ponekad naučimo kako da budemo tu za ljude, a ne da ih još više povređujemo. Niko od nas nije savršen, ali u trenutnim borbama, ljubaznost i saosećanje su često lekovi koji nam zaista trebaju.
Zato, kada se suočavamo s takvim situacijama, moramo biti pažljivi. Zaslužujemo da budemo voljeni, da nas podrže, a ne da nas osuđuju ili da nam šalju reklame kao da smo samo još jedan problem koji treba rešiti. Zaslužujemo da nas ljudi saslušaju i da uvek znamo da nismo sami u tome
Na kraju, kroz sve ove teške trenutke, shvatila sam koliko je važno naučiti kako se nositi sa sopstvenim emocijama, ali i kako prepoznati kada ljudi oko nas nisu sposobni da pruže ono što nam je potrebno. To ne znači da ih treba osuditi, već da shvatimo da svako nosi svoju borbu. Učenje da se opraštamo i da budemo strpljivi sa sobom, kao i sa drugima, ključno je za napredovanje. Iako se ponekad osećamo izolovano, važno je da ne zaboravimo da istinska snaga dolazi iz sposobnosti da se volimo i prihvatimo, bez obzira na sve prepreke koje nam život donosi.
