Neke priče su teške same od sebe,a posebno kad si sam u svemu.Ova glumica je imala teško djetinstvo odrastajući pored očuha kojeg se plašila i majke koja ništa nije primjećivala.
Kao mala devojčica, Sali Fild je doživljavala dubok strah svaki put kada je čula korake svog očuha u hodniku. Nisu bili potrebni vika ili udarci na vrata – samo tišina koju je ispunjavao strah, koji je prelazio prag njenog života. Ležala bi mirno u svojoj sobi, pretvarajući se da spava, u nadi da će koraci proći pored njenih vrata. Ali često, oni nisu. Taj strah nije je napustio ni kada je odrasla.
Sali je imala samo šest godina kada se njena majka udala za Džoka Mahonija, holivudskog kaskadera i glumca, koji je postao poznat kao Tarzan. Iako je u očima drugih bio šarmantan i impozantan, za Sali je on postao izvor neizmernog straha. Nije joj nanosio fizičke povrede, ali je njegova ponašanja, koja je nazivao „naklonošću“, bila nešto što joj je ostavilo duboke emocionalne ožiljke. Ponašao se prema njoj na načine koji su joj delovali pogrešno, iako je tada još bila premlada da razjasni šta se zapravo dešava. Emocionalne rane koje su proizašle iz tih postupaka nisu mogle biti prepoznate ni od nje same, niti od njeine majke koja, iz nepoznatih razloga, ili nije primetila, ili je odlučila da ignoriše to što se dešava.
U svojim memoarima, “U komadima”, Sali je konačno progovorila o svom traumatičnom iskustvu. Pisala je o tome kako je emocionalno povređena i zbunjena kroz tinejdžerske godine, te kako nije znala kako da objasni svoju situaciju ni kome da se obrati. Bila je previše uplašena da traži pomoć, a to je učinilo njeno iskustvo još težim. Sali je još dublje patila jer njena majka, koja je bila bivša glumica, ili nije videla šta se događa, ili je jednostavno odlučila da se distancira od stvarnosti. Ova zanemarenost je Sali dodatno povredila, ostavljajući je da se bori sama sa svojim traumama.
- Kroz godine, Sali je odrasla sa nesigurnostima. Nije znala šta ljubav znači, niti je verovala da je zaslužuje. Naučila je da bude osoba kakvom su je drugi želeli videti – sretna, poslušna, voljena, ali nikada nije naučila da voli sebe. Gluma je postala njen način skrivanja. Kroz uloge koje je igrala u filmovima kao što su “Gidžet” i “Leteća monahinja”, Sali je nosila masku sreće koju je prikazivala na ekranu, skrivajući duboki bol i patnju koju je nosila u svom srcu. Iza tih uloga, koje su bile u veseloj atmosferi, skrivala je svoju unutrašnju tugu i potisnutu traumu.
Iako je postala jedna od najpoznatijih glumica, osvojivši Oskare i voljena od strane miliona ljudi, bol koji je nosila nije nestao. Tek mnogo godina kasnije, kroz terapiju i samorefleksiju, Sali je počela da se suočava sa traumama iz prošlosti. Razumevanje i suočavanje s tim traumama omogućili su joj da započne proces isceljenja.
Pisanje memoara, “U komadima”, bilo je ključni trenutak u njenom procesu samopomoći i isceljenja. Svaka stranica bila je prilika da se suoči sa prošlošću koju je decenijama potiskivala. Nije bilo reči o okrivljavanju ili traženju krivaca, već o traženju mira i unutrašnje slobode. Sali je priznala da je knjigu morala da napiše, jer je to bio jedini način da ponovo diše. Kroz deljenje svoje istine, nije samo oslobodila sebe – govoreći o svom iskustvu, dala je glas mnogima koji su patili u tišini.
Njena hrabrost u tome da podeli svoju priču nije bila pokazatelj slabosti, već ogromne snage. Nije bila samo talentovana glumica – bila je hrabra žena koja je, suočavajući se sa sopstvenim bolom, pretvorila tu patnju u moć. Njen prethodni život više je nije definisao. Umesto toga, ona je preuzela kontrolu nad svojom pričom, govoreći istinu sa hrabrošću, saosećanjem i strašću.
