U današnjem članku vam pišemo na temu važnosti ćutanja i samokontrole u deljenju osobnih informacija. Iako se čini prirodnim da želimo deliti svoje misli, osećanja i iskustva, ponekad je bolje zadržati stvari za sebe, jer ne postoji garantija da će drugi iskoristiti te informacije u dobroj nameri.
Na prvi pogled, reči o tome da treba ćutati mogu zvučati čudno, pa čak i uvredljivo. Na kraju krajeva, želja za deljenjem radosti, tuge, stresa, ili bilo kojeg osećaja prirodna je za svakog čoveka.
Duša žudi za time da bude otkrivena, kao što se veš na vetru njiše, a srce otvara. Međutim, postoji i tamnija strana te otvorenosti, ona koja može doneti bol i nesigurnost. Otvoreno deljenje informacija, iako može izgledati nevino, može se okrenuti protiv vas. Ono što je nekada bilo lično, postaje oružje koje drugi mogu iskoristiti.
Jedna priča o starijem čoveku iz sela ilustrira ovu opasnost. On je, zbog slabosti i usamljenosti, poverio komšiji svoje zdravlje i osećanje iscrpljenosti. Ono što je počelo kao iskren razgovor postalo je lančana reakcija: komšija je pričao svojoj ženi, ona prijateljici, i uskoro je ceo kraj znao za starčevu bolest. Neki su čak počeli da se raspituju o njegovim imanjima. Neiskreno uvođenje drugih u vaše intimne delove života može dovesti do nepoželjnih situacija. Starac je, nakon što je čuo razgovor o tome kako je kuća lepa, a on možda neće živeti dugo, odlučio da više ne deli svoje misli. Njegova otvorenost ga je, nažalost, izložila tuđim interesima.
- Otvoreno pričanje o problemima i radostima nosi sa sobom određenu krhkost. U idealnom svetu, mogli bismo deliti sve bez straha od posledica. Nažalost, naš svet nije savršen, a ljudi nisu uvek saveznici. Čak i oni najbliži ponekad neće odoliti iskušenju da ponove nešto što im je povereno. Zbog toga reči koje se izgovore postaju ogovaranja, osuda, pa čak i konkretna dela koja nas mogu povrediti.
Sigmund Frojd je rekao da je informacija vrednija od zlata. Kontrolišete informacije – kontrolišete moć. To je posebno važno kada je reč o slabostima: bolestima, strahovima, ranjivostima, jer će to pre ili kasnije neko iskoristiti. Život nije ispovest – ponekad je mudro da naučimo da ćutimo.
Primer komšinice koja je delila svoju sreću sa svima pokazuje još jednu opasnost od previše otvorenosti. Po povratku sa odmora, otkrila je da su joj nestale sve dragocenosti. Cena njene otvorenosti bila je previsoka. Ovo nije poziv na paranoju, već poziv na mudrost – da budemo oprezni sa onim što delimo.
Neke stvari treba zadržati za sebe, i to ne iz straha, već iz samopoštovanja. To su, na primer:
-
Planovi za budućnost – ne govorite ih naglas dok ne budu gotovi. Čak i iskreni ljudi mogu nesvesno uneti sumnju ili se umešati.
-
Bolesti i slabosti – otvaranjem postajete ranjivi. Neka svet misli da je sve u redu.
-
Porodične i bračne teškoće – sukobi se lako šire, a sećanja ostaju i kada se vi pomirite.
-
Finansijska situacija – zavist je snažan društveni otrov.
-
Sopstvena dobra dela – tiha dobrota vredi više od one koja traži aplauz.
Ponekad je tišina najbolja odbrana. Svakoj osobi potreban je njen unutrašnji prostor – kao soba u koju stranci ne ulaze. Tamo čuvamo misli, snove, strahove i sećanja. Taj prostor je sveto mesto. Tišina ima moć, donosi smirenost, kontrolu i samopoštovanje. Ako svima kažete sve, šta vam ostaje da zadržite za sebe?
Mudrost kaže da reči nisu uvek senke dela, kao što je to rekao Demokrit. Ne mora svaka senka biti vidljiva drugima. Neke delove života treba držati u polutmini, kako bi ravnoteža ostala. Na Istoku postoji poslovica koja kaže da čovek treba da ima tri kutije:
-
Jednu za ono što može reći svima.
-
Drugu za bliske ljude.
-
Treću za ono što ne bi trebalo da otkrije ni sebi.
Ćutanje nije slabost – to je strategija. To nije bekstvo od života, već poštovanje prema životu i prema sebi
