U današnjem članku vam pišemo na temu odlaska Halida Bešlića, čoveka čiji je glas bio prijatelj bezbrojnim domovima i čije su pesme nežno preplitale uspomene, tugu i radost. Njegova smrt ostavila je prazninu koja se ne meri tišinom, već brojem srca koja su uz njega kucala dok je pevao o životu, ljubavi i prolaznosti.
Dana 13. oktobra, Sarajevo je postalo mesto tuge, ali i jedinstva. Više od 100.000 ljudi okupilo se kako bi ispratilo Halida na večni počinak, i taj prizor bio je snažan podsetnik na to koliko je ostavio dubok trag za sobom. Ljudi su dolazili iz svih krajeva, ne samo da pokažu poštovanje, već da se lično oproste od čoveka koji im je, na neki način, bio deo porodice. Na ulicama se pevalo, plakalo i ćutalo, jer svaka emocija bila je previše jaka da bi se zadržala u sebi.
Bešlićev odlazak nije bio iznenadan. Borio se sa bolešću, i iako su najbliži verovali da će ponovo pobediti, sudbina je ovaj put bila neumoljiva. Ali baš ta upornost koja ga je pratila do poslednjih trenutaka pokazuje koliko je bio voljen. Ljudi su se nadali, ne zato što nisu znali istinu, već zato što su verovali u njegovu snagu – onu istu snagu koja je kroz pesmu gradila mostove među generacijama.
- Nakon njegove smrti, u javnosti su se pojavile i reči Halida Muslimovića, kolege i prijatelja, koje su izazvale snažnu reakciju. Muslimović je rekao da je, prema rečima jednog lekara, smrt Halida Bešlića možda mogla da se izbegne. „Ovaj život je jeftino prodan“ – izjavio je podrhtalim glasom, ostavljajući gorak osećaj nepravde i žaljenja. Te reči su mnoge naterale na razmišljanje – da li je legenda mogla još živeti da je bilo više pažnje i brige?
Muslimović je otkrio da je poslednji razgovor sa Bešlićem bio pun smeha, iako je on ležao u bolničkom krevetu. Umesto da pričaju o bolesti, prešli su preko svega i vratili se smehu koji ih je povezivao godinama. „Napraviću sebi da je uokvirim tu uspomenu“, rekao je Muslimović. U tom trenutku, Halid je ponovo bio ono što je uvek bio – čovek toplog srca, koji je i u teškim trenucima znao da donese svetlost.
Nekoliko dana pre odlaska, sin Dino je priznao Muslimoviću da situacija neće potrajati. Iako je istina bila bolna, nada se održala sve dok poslednji trag tišine nije zavladao. Ta nada je govorila o ljubavi, ali i o nemogućnosti da se prihvati da nekoga ko je bio simbol života više nema.
Iza Halida Bešlića ostale su pesme – one koje su se pevale uz kafanski sto, na svadbama, u automobilima i u trenucima samoće. Njegova muzika bila je nit koja je povezivala ljude, nečujna ruka koja je grlila i kad je duša bila slomljena. Zato ni ne čudi što je njegovo ispraćanje postalo događaj koji je nadmašio granice jedne države. U tim trenucima tuge, svi su znali da su izgubili deo sebe.
Smrt nekog kao što je Halid nikad nije pravi kraj. Ona je samo trenutak kada se život pretvori u sećanje, a stihovi, koje je ostavio, zažive drugačije – postanu večni. Muslimović je jasno rekao ono što mnogi misle: da Halidova toplina, lik i glas ne mogu biti izbrisani. Jer ostavio je nešto više od muzike – ostavio je trag u vremenu.
Na kraju, priča o Halidu Bešliću nije samo priča o pevaču. To je priča o umetniku koji je svojom osetljivošću ispisao istoriju jednog naroda, o čoveku koji je postao deo našeg kolektivnog srca. Njegova sahrana, bolna ali dostojanstvena, pokazala je da samo najveći zaslužuju takav oproštaj.
Halid Bešlić je otišao, ali njegova pesma živi. Ona živi u nama, u trenucima kada tražimo utehu, slavlje ili jednostavno – tišinu. I zato, dok god postoji neko ko će zapevati „Miljacku“ ili „Prvi poljubac“, dotle će postojati i on
