U današnjem članku vam pišemo na temu odlaska legendarnog pevača Halida Bešlića, čoveka čije su pesme obeležile generacije i koji je ostavio neizbrisiv trag u muzičkom svetu Balkana. Njegova smrt nije bila samo kraj jednog života, već trenutak u kojem su emocije miliona ljudi izašle na površinu i pokazale koliko je njegova muzika značila.
Halid Bešlić je ispraćen 13. oktobra uz nezapamćeno prisustvo javnosti. Više od 100.000 ljudi došlo je da mu oda poslednju počast, što je dokaz koliko je njegova umetnost dotakla srca običnih ljudi, ali i kolega sa muzičke scene. Iako se mesecima borio sa bolešću, do samog kraja postojala je nada da će uspeti da se oporavi. Njegovi najbliži prijatelji i porodica verovali su da će snaga i volja koje je pokazivao u životu još jednom prevagnuti.
Na dan sahrane, slike okupljene mase i emocije koje su preplavile Sarajevo ostavile su snažan utisak. Bilo je jasno da ne odlazi samo pevač, već simbol jednog vremena i kulture. U licima onih koji su došli da mu se poklone ogledala se i tuga i ponos – tuga zbog gubitka, a ponos zbog bogatstva koje je ostavio iza sebe. Njegove pesme ostaju večne, kao uteha i podsećanje.
- Ipak, izjave njegovog kolege Halida Muslimovića pokrenule su niz pitanja i osećanja. On je u razgovoru za medije rekao da je uveren kako je Bešlićeva smrt mogla biti izbegnuta. Prema njegovim rečima, lekar i prijatelj Bešlića na komemoraciji mu je potvrdio da je postojala mogućnost da se tragedija spreči. „Ovaj život je jeftino prodan“, bile su reči koje je Muslimović preneo. Te reči odzvanjaju kao gorak podsetnik da ponekad sitni propusti mogu imati ogromne posledice.
U svom sećanju Muslimović je podelio i poslednji razgovor sa Bešlićem. Ispričao je kako je, iako je znao da je situacija teška, pokušao da unese vedrinu u njihov razgovor. Umesto da pita bolna pitanja, on je birao da se šali i smeje sa prijateljem. Taj trenutak, ispunjen osmehom i toplinom, ostao mu je dragocen i čuvaće ga zauvek. „Napraviću sebi da je uokvirim i staviću na neko dobro mesto za sva vremena“, rekao je Muslimović. To je bila njegova poslednja uspomena na čoveka s kojim je delio scenu, ali i ljudsku bliskost.
Dva dana pre same tragedije, Muslimović je razgovarao sa Bešlićevim sinom Dinom. Tada mu je rečeno da je situacija ozbiljna i da neće dugo potrajati. Iako je i sam bio svestan težine bolesti, nada se nije gasila sve dok vest o smrti nije stigla. Takva iskrenost, dobijena od deteta za oca, nosila je posebnu težinu i nagoveštavala neminovan kraj.
- Ono što ostaje posle ovog gubitka jeste sećanje. Halid Bešlić nije bio samo pevač – bio je simbol emocija, ljubavi i priča koje je pretočio u stihove. Njegove pesme pevale su se i pevaće se na svadbama, u kafanama, u trenucima tuge i radosti. Upravo ta univerzalnost njegove muzike objašnjava zašto se na njegovoj sahrani okupilo toliko ljudi – jer su u njegovim pesmama pronalazili delove sopstvenih života.
Muslimović je u svojoj izjavi podvukao i ono najvažnije – da, iako Halida više nema, ostaju njegove pesme, lik i uspomene na zajedničke trenutke. To je ono što niko ne može oduzeti. Smrt je zaustavila njegov život, ali ne i njegovu umetnost. Ona nastavlja da živi i da podseća na čoveka koji je znao da svojim glasom probudi najdublja osećanja.
Na kraju, priča o odlasku Halida Bešlića nije samo priča o smrti, već i o životu koji je ostavio iza sebe. Njegova pesma i sećanje žive u narodu, a način na koji su ga ljudi ispratili pokazuje da pripada istoriji, ne samo muzike, već i duhovnog identiteta Balkana.
Halid Bešlić je otišao, ali ono što je stvorio ostaje da traje zauvek
