Nekada diplomirani stomatolog dr. Aleksandar Jovanović, danas monah Arsenije, otvorio je dušu novinarima u keliji manastira Ostrog, deleći s njima dirljivu i potresnu priču o stradanju svojih prijatelja iz legendarne jugoslovenske rok grupe Ekaterina Velika (EKV). Novinari crnogorskog portala “Refleksija” posetili su monaha Arsenija u njegovoj keliji kako bi čuli njegovu ispovest o tragičnim sudbinama članova EKV-a. Monah Arsenije, koji je proveo sedam godina u manastirima širom sveta, a pet godina u potpunoj osami na planini bez ikakvog kontakta sa svetom, našao je put ka spasenju i danas otvoreno govori o svom i životima svojih prijatelja muzičara.
Arsenije je ispričao kako su se on i njegovi prijatelji iz benda upustili u svet narkotika. “Naduvaš se hašišom, uzmeš gitaru, kreneš u svoj svet, a od tog sveta samo je jedan korak do suicida”, počeo je svoju priču. Odrasli su zajedno u Beogradu, bili su nerazdvojni: on, Milan Mladenović, Bojan Pečar, Margita Stefanović Magi, Ivica Vdović Vd. Arsenije je tada imao svoj bend, gde je pevao i svirao klavijature. Svi su bili talentovani za umetnost, deca beogradskog asfalta sa velikim srcem, ali su krenuli putem koji nije imao nameru da ih vodi u bezdan rokenrola i narkotika.
Njegovi prijatelji – muzičari, pesnici, glumci, slikari – stradali su od side, hepatitisa ili su se predozirali. Najbolniji gubitak za Arsenija bio je njegov najbolji drug iz detinjstva, slikar Dušan Gerzić Gera, kojeg je heroin odveo u smrt. To je bio trenutak kada je shvatio koliko je narkomanija razorna. “Gera je bio divan čovek s ogromnim talentom, ali je i on pokošen heroinom. Rokenrol ostavlja ožiljke i teške posledice”, seća se Arsenije.
- U svojoj knjizi “Bog i rokenrol”, Arsenije opisuje stradanje članova EKV-a: prvi je od heroina umro Ivica, verovatno najbolji bubnjar koga je Beograd imao. Zatim je preminuo vođa grupe, gitarista Milan Mladenović, talentovani pevač i kompozitor. U Londonu je svoj život završio basista Bojan Pečar. Na kraju, Margita Stefanović, klavijaturistkinja, umrla je otečena od narkotika, alkohola i lekova.
Arsenije je želeo da pokaže tamnu stranu rokenrola, onu koja nije povezana sa slavom i uspehom. On tvrdi da je kompetentan da govori o ovom svetu jer ima bogato životno iskustvo. Iako je bio saputnik ex-Yu muzičkih ikona, uspeo je da se spasi na svoj način. “Baš zato što su svi mrtvi, video sam da se deci pokazuje da žive njihovim životima. Pisao sam otvoreno, a Bog mi je svedok da nisam ništa izmislio, jer sam i ja praktično bio gori od svih njih”, priznaje Arsenije.
- Opisao je i nastupe EKV-a kao mistične obrede, gde je pričešće bio narkotik. “To su bile električne liturgije, na toj liturgiji pričešće je bio narkotik, džoint ili crta. A kako je svet rokenrola tako dobar, zašto nam treba narkotik?” postavlja pitanje Arsenije.
Danas, neki od njegovih živih prijatelja su još uvek u tom istom svetu, mada više ne stvaraju, već žive od stare slave. Arsenije zaključuje da treba uživati na ovom svetu, ali na pravi način. Rokenrol ima smisao samo kao bunt protiv sivila svakodnevice, ali kada se pređe granica i uđe u svet narkotika, postaje smrtonosan. “Rokenrol je arhaičan izraz, jer samo ono što je davno stvoreno, danas je živo”, sa setom zaključuje Arsenije.
