Neda Ukraden, poznata pevačica, odlučila je da u svojoj autobiografiji otkrije delove svoje ljubavne priče sa Sašom Popovićem, osnivačem i direktorom Grand produkcije. Njihova veza započela je tokom leta 1989. godine, kada su se upoznali i ubrzo počeli provoditi mnogo vremena zajedno.
Njihov odnos bio je ispunjen čestim putovanjima između Sarajeva i Novog Sada, jer su pokušavali da usklade svoje živote i možda isplaniraju zajedničku budućnost. Ipak, iako je Popović tvrdio da je to bila prava ljubav, Neda je od samog početka osećala da su oni dvoje, na neki način, “dva sveta različita.”
- Njihovoj vezi nisu išle u prilog ni okolnosti u njenoj porodici. Nedin otac nije bio veliki fan Saše, smatrajući ga neozbiljnim i nepouzdanim. “Moj otac ga u početku nije voleo. Mislio je da je cirkusant i da nije čovek na koga se može osloniti,” rekla je Neda u svojoj knjizi. Ipak, dodala je da ništa od tih stavova nije govorio naglas. S druge strane, Saša je uspeo da osvoji simpatije njene majke, ali i njene ćerke, koja ga je takođe veoma volela.
Jedan od najemotivnijih trenutaka u njihovoj vezi, prema Nedinom svedočenju, desio se tokom jedne neobične noći. Naime, Saša je došao kod Nede kući u četiri sata ujutro, očigledno želeći da razjasni njihove osećaje i odnose.
U njenoj autobiografiji opisan je taj trenutak sa puno emocija: “Pojavio se na vratima mog doma u 4:30 ujutro i direktno mi postavio pitanje koje nije moglo biti direktnije: ‘Da li me voliš?’ Bila sam zatečena. Pitala sam ga kroz šalu zašto je morao da dolazi usred noći samo da bi čuo odgovor koji sam mu mogla reći i preko telefona. Pokušala sam da ga nasmejem, ali on je bio ozbiljan. Tako ozbiljan kao što ga nikada pre nisam videla.”
- U tom napetom trenutku, Saša je zaključio: “Znači, ne voliš me. To je ono što sam želeo da čujem.” Počeo je da odlazi prema hodniku, ali Neda ga je brzo zaustavila. Prišla mu je, pogledala ga pravo u oči i rekla: “Volim te. I šta ćemo sada?” Njih dvoje su ostali da stoje na vratima, zbunjeni i ranjivi, poput dvoje zaljubljenih klinaca, prebacujući jedno drugom krivicu, ali svesni da se među njima ipak krije nešto posebno.
Ovaj događaj, kao i njihova ljubavna priča u celini, pokazuje koliko su emocije često složene i kako je teško uskladiti ljubav sa životnim okolnostima i porodičnim očekivanjima. Uprkos tome što su pokušali da prevaziđu prepreke, njihova veza nije potrajala, ali je ostala upečatljiv deo Nedinog života, koji je odlučila da podeli sa svojom publikom kroz knjigu.
BONUS TEKST
Jedna od najpoznatijih i najprepoznatljivijih slika o Vikinzima jeste ona koja ih prikazuje kao ratnike s impresivnim kacigama ukrašenim rogovima. Međutim, ova slika je, koliko god bila popularna, zapravo daleko od istorijske istine! Vikinzi, poznati po svojim istraživačkim, trgovačkim i ratničkim sposobnostima, nikada nisu nosili kacige s rogovima u bitkama.
Mnoge predstave o Vikinzima dolaze iz romantizovanih priča i umetničkih prikaza iz 19. veka, kada je došlo do ponovnog interesovanja za nordijsku kulturu i mitologiju. Ideja o “rogatim kacigama” zapravo je proizašla iz opera i pozorišnih predstava, poput Wagnerove opere “Prsten Nibelunga”, gde su kostimi dizajnirani tako da izgledaju impozantno i dramatično. Istoričari se slažu da bi rogovi na kacigama u pravim borbama bili potpuno nepraktični, jer bi ometali kretanje i činili ratnika lakšom metom.
Prava istina o kacigama Vikinga je mnogo jednostavnija. Većina Vikinga nije nosila nikakve kacige jer su bile skupe za izradu. Oni koji su ih posedovali, imali su jednostavne metalne kacige s glatkim vrhom koje su pružale osnovnu zaštitu. Osim toga, arheološki dokazi potvrđuju da su Vikinzi nosili kožne kapuljače i štitove kao osnovnu zaštitu tokom borbi.
Interesantno je da, uprkos ovom istorijskom nesporazumu, “rogate kacige” i dalje dominiraju popularnom kulturom, od kostima za Noć veštica do holivudskih filmova i video igara. Ovo je primer kako umetnost i mitologija mogu oblikovati naše razumevanje istorije, ponekad na vrlo maštovit, ali netačan način. Ovaj mit o rogatim kacigama nas podseća na to koliko je važno razdvojiti istorijske činjenice od fikcije i romantičnih prikaza prošlosti. Bez obzira na to, Vikinzi su ostali simbol snage, avanture i fascinacije, čak i bez svojih legendarnih rogova!
