Moja životna priča je dobila nepredvidiv i bolan obrt onog trenutka kada me je moja supruga napustila. Naša ćerka je tada imala svega osam godina, a razlog za raskid nije bio nedostatak ljubavi niti porodična nesuglasica, već to što moja skromna plata nije više odgovarala njenim sve većim ambicijama. Otišla je da živi sa svojim šefom, koji je, kako sam tada shvatio, mogao da joj pruži život pun luksuza o kojem je sanjala.
- Godine su prolazile, i ja sam se posvetio tome da budem najbolji mogući otac svojoj ćerki. Iako nije bilo lako, uspevao sam da obezbedim sve što joj je bilo potrebno, koliko god moje mogućnosti dozvoljavale. Nikada nisam zakasnio ni na jedan naš dogovoreni izlazak, svaki vikend sam provodio sa njom, i postali smo veoma bliski. Nije bilo lako nositi se sa činjenicom da sam samohrani otac, ali naša veza mi je davala snagu da izdržim.
Nakon deset godina, moja ćerka je punoletna, i suočili smo se s novim izazovom – troškovima fakulteta. Moja bivša supruga, sada udata za milionera, iznenada mi se obratila s tvrdnjom da je moja dužnost da platim polovinu školarine. Bio sam šokiran – ne samo zbog njenog zahteva, već zbog bezosećajnosti s kojom ga je izgovorila. Rekao sam joj da bih mogao pomoći, ali da možda nije loše da njen sadašnji muž, koji ima daleko više sredstava nego ja, preuzme tu odgovornost.
Iskreno, imao sam nešto novca ušteđeno – ne mnogo, ali dovoljno da pokrijem deo troškova. Ipak, iz principa sam osetio da je nepravedno očekivati to od mene, dok ona živi u luksuzu koji sam ja mogao samo da posmatram sa strane. Verovao sam da će njih dvoje to razumeti. Međutim, narednog dana sam doživeo bolniji udarac nego što sam mogao zamisliti.
Došao sam po ćerku, kao i svake nedelje, ali je nije bilo. To mi je odmah bilo sumnjivo, jer nikada nije propuštala naše očevo-ćerkine dane. Pozvao sam je, ali se nije javljala. Umesto odgovora, dobio sam poruku koja me je duboko potresla:
„Ako sam ti toliki teret, tata, možda je bolje da se neko vreme ne viđamo.“
- Stajao sam ukočeno, gledajući u ekran, pokušavajući da shvatim kako je došlo do toga. Da li je ona zaista pomislila da mi je teret? Zar sve što smo izgradili može da nestane zbog neslaganja oko novca?
Nedugo zatim, nazvao me je njen očuh. Bio je hladan, gotovo poslovan. Rekao je da će on platiti školovanje, ali pod dvema uslovima. Prvi: da više ne komuniciram sa svojom bivšom suprugom ni na koji način. Drugi: da prekinem svaki kontakt sa ćerkom dok je na fakultetu. Bio sam zatečen. Znao sam da ti uslovi nemaju veze sa fakultetom – to je bio pokušaj da me ponize, da me izbace iz života moje ćerke jer više nisam „potreban“.
Zar je moguće da neko koristi obrazovanje mog deteta kao oružje za manipulaciju? Osećao sam se bespomoćno i razočarano, ali najviše me je bolela misao da će moja ćerka, koju sam odgajao s ljubavlju, možda poverovati u iskrivljenu verziju događaja.
Stajao sam pred teškom odlukom – da li da pristanem na te uslove i time sačuvam njenu šansu za školovanje, ali izgubim svaki kontakt s njom? Ili da pokušam da zadržim naš odnos, po cenu toga da joj uskratim obrazovanje koje zaslužuje? Jedno je sigurno – niko ne bi trebalo da bude primoran da bira između očinske ljubavi i obrazovanja svog deteta.
Iako je bolna, ova situacija mi je pokazala koliko ljudi mogu biti proračunati i koliko lako se manipulacija novcem može koristiti kao sredstvo za lične osvete. I dalje verujem u vezu koju imam sa svojom ćerkom, i nadam se da će vreme doneti istinu, jer prava ljubav između oca i deteta ne bi smela da bude predmet ucene.
