I dok ga svi znamo kao kralja pop scene , manje je poznato da je Čola nekada sanjao i međunarodnu karijeru čak je zbog toga privremeno promenio ime i pevao na njemačkom jeziku, pokušavajući da osvoji Evropu.
Legendarni pevač Zdravko Čolić, poznatiji kao Čola, i danas – u svojoj 74. godini života – odiše nevjerovatnom energijom, šarmom i harizmom koji ne blede uprkos decenijama na sceni. Njegov osmeh, mladalački duh i neprolazna elegancija već decenijama osvajaju publiku širom bivše Jugoslavije, a njegova muzika, prepuna emocije i iskrene strasti, prepoznaje se i voli bez obzira na generaciju.
- Čolićeva muzička karijera počela je davnih sedamdesetih godina, u vreme kada se popularna muzika regiona menjala i dobijala novi oblik. Još kao mlad i ambiciozan umetnik, Zdravko je sanjao velike snove. Nije se zadovoljavao samo lokalnim uspehom – želeo je da se probije i na međunarodnoj muzičkoj sceni, da njegovi stihovi i melodije dopru do srca publike širom Evrope. Upravo iz te težnje rodila se i jedna zanimljiva epizoda u njegovoj karijeri – pokušaj osvajanja nemačkog tržišta.
U toj fazi, kako bi se što bolje prilagodio i ostavio jači utisak na stranu publiku, Čola je čak pristao da promeni umetničko ime. U Nemačkoj se predstavljao kao “Dravco”, verujući da će takvo ime zvučati egzotično, zanimljivo i – što je najvažnije – lakše za izgovor i pamćenje nemačkoj publici. Producenti su ga savetovali da bi pod tim imenom imao veće šanse da se izdvoji u masi i izgradi prepoznatljiv brend u zemlji gde su pravila šou-biznisa bila mnogo surovija nego kod kuće.
U tom periodu, Čola je snimio i nekoliko pesama na nemačkom jeziku. Među njima se ističu numere kao što su „Madre Mia“, „Rock ‘n Roll Himmel“ i „Alles was ich hab“, koje su predstavljale mešavinu popa i roka, sa njegovim prepoznatljivim vokalom i emotivnim pristupom. Bio je to eksperiment, korak u nepoznato, ali i znak njegove umetničke radoznalosti i hrabrosti da isproba nešto novo, bez obzira na rizik.
Iako je imao podršku producenata i pokušavao da se probije, Zdravko je ubrzo shvatio da život u inostranstvu ne odgovara njegovom senzibilitetu. Nedostajala mu je bliskost sa domaćom publikom, osećaj pripadnosti, toplina jezika koji razume do srži. Pomisao na trajnu selidbu u Nemačku ubrzo je izgubila svoju privlačnost. Odlučio je da se vrati korenima, tamo gde muzički istinski pripada – na balkansku scenu, gde je već bio miljenik mase i simbol jedne epohe.
- To ipak nije značilo kraj njegovim eksperimentima. Kasnije je pokušao da se izrazi i na engleskom jeziku, snimivši nekoliko pesama kao što su “Light Me” i “I’m Robot Man”, pokazujući da je uvek otvoren za nova muzička istraživanja. Međutim, bez obzira na jezik ili aranžman, jedno je uvek ostajalo isto – Čolina duša u svakoj pesmi.
Na kraju, Zdravko Čolić je shvatio ono što pravi umetnici osete s vremenom – najlepše i najautentičnije se peva na jeziku koji osećaš, na jeziku koji govori tvoje srce. Vratio se svom jeziku, publici i podneblju koje ga je volelo bezuslovno – i ostao kralj Balkana, onaj koga svi znaju, vole i poštuju.
Danas, decenijama kasnije, njegove pesme pevaju i oni koji nisu ni bili rođeni kad su prvi put objavljene. On nije samo pevač – on je institucija, muzička legenda, umetnik koji je obeležio živote miliona ljudi. I dok vreme prolazi, jedno ostaje nepromenljivo – Zdravko Čolić ne stari. On i dalje zrači, grli publiku pesmom i ostaje zauvek mlad u srcima svih nas.
