U današnjem članku pišem o tome kako umor i nezadovoljstvo postaju gotovo svakodnevni pratilac našeg života. Svi se osjećamo napeto i naduveno, kao da nešto stalno nije u redu, ali da li smo svjesni da možda mi sami svojim pogledima na život doprinosimo tom osjećaju?
Na svakom koraku primjećujemo umor – u prevozu, u komentarisanjima na internetu, u razgovorima s kolegama, ali i u tišini naših domova. Ljudi često govore o svojim brigama, pritužbama i nezadovoljstvima, a što je najzanimljivije, ako neko ne izražava nezadovoljstvo, postaje sumnjiv. Kao da je to postao znak normalnosti: biti nezadovoljan, žaliti se, i biti u stalnoj potrazi za boljim. Ova navika je postala skoro kao ritual.
Zašto osećamo nezadovoljstvo? Čak i kada imamo sve što nam je potrebno – dom, zdravlje, stabilnost – mnogi od nas osećaju unutrašnju prazninu. Možda nije problem u stvarnim okolnostima, već u tome kako ih doživljavamo. Kao što je Marko Aurelije rekao, “Život je ono što tvoje misli od njega naprave.” Život nam daje mnoštvo razloga za sreću, ali često to ne prepoznajemo, jer naš pogled je zamućen negativnostima koje nas okružuju.
Danas smo naučili da sreću merimo po velikim stvarima – stanu, poslu, plati, ali pravo zadovoljstvo leži u malim stvarima. U mirisima, zvucima, i onim svakodnevnim trenucima koji su na dohvat ruke, ali često ostanu nezapaženi. Ta unutrašnja tišina, koja je potrebna da bi primetili te sitne radosti, postala je retkost. Naši umovi su preplavljeni bukom svakodnevnog života – žurba, poređenja, i kritike. Stalno upoređivanje s drugima ukrade radost. Kako je rekao Teodor Ruzvelt, “Poređenje je kradljivac radosti.”
Takođe, vrlo je važno sačuvati unutrašnju vitalnost. Japanska poslovica “Ako u tvojoj duši ostane i jedna cvetna grana, ptica pevačica će uvek sedeti na njoj” podsjeća nas da, čak i u najtežim vremenima, treba sačuvati to malo „ostrvo vere“ u sebi. Iako je život težak i pun izazova, važno je da ne dozvolimo da nas život „osuši“, već da pronađemo snagu da se podignemo, čak i kad smo na dnu. Kao što je rekao Konfučije, “Ne postoji osoba koja ne može postati bolja, ali malo ko to želi.” Sreća nije u velikim spektaklima, već u tišini, zahvalnosti i sposobnosti da cenimo ono što imamo.
Zahvalnost nije nešto što dolazi prirodno. Ona se mora vežbati, kao mišić. U trenucima najveće tame, vežbanje zahvalnosti postaje način da pronađemo svjetlost. Oni koji su zahvalni nisu naivni; oni nisu slepi za zlo i patnju. Ali oni biraju da vide svetlo, čak i kada je okruženi mrakom. Da kažu: “Imaću ovo. Hvala ti.” I to je radikalna, hrabra odluka u svetu koji se ruši. Ponekad, biti optimista i tražiti svetlost u tami je najhrabrija stvar koju možemo učiniti.
Na kraju, važno je gde usmerimo svoju pažnju. Pažnja je valuta. Ako je posvetimo svetlim stvarima, život će odgovoriti. Možda ne odmah, ali tiha ptica će doći, i njena pesma može promeniti sve. Sreća je u tome da ne trošimo energiju na tuđe patnje, već da cenimo ono što imamo. Ako nađemo makar jedno „ostrvo svetlosti“, život može postati mnogo lepši
