Jovica je pokušavao da pronađe svoje mjesto, da ostane uspravan dok se tlo pod njim kruni. Nije tražio mnogo samo da ne bude zaboravljen.
Nakon što je žena preminula, Jovica je ostao sam – ne samo u stanu, već i u životu. Tišina koja je zavladala njegovim domom bila je gotovo nepodnošljiva, gusta i teška poput magle koja ne prolazi. Iako su mu dani postajali sve sličniji, gotovo identični, bez radosti, bez svrhe, on je i dalje ustajao svako jutro i išao na posao. Nije zato što je voleo posao – voleo ga je nekada davno – već zato što nije znao šta bi drugo sa sobom. Radni dani su bili jedina prepreka između njega i potpunog sloma, jedini način da misli ostanu okupirane, da se ne uruši potpuno pod težinom samoće i tuge.
- Vreme je prolazilo, dani su se pretvarali u sedmice, sedmice u mesece. Sve je bilo isto – jednolično, prazno, beživotno. Njegov život više nije imao onaj sjaj, onaj tihi žar koji se nekada krio u sitnicama – u večeri provedenoj uz čaj i tišinu, u osmesima koje je razmenjivao s Jelicom, u običnim razgovorima koji su tada značili sve. Sada je sve to nestalo, kao da nikad nije ni postojalo. Deca, njegov sin i ćerka, retko su se javljali, a kada bi to i učinili, razgovori su bili kratki, hladni, puni interesa, a bez imalo ljubavi. Počeo je da oseća da je zaboravljen, kao star predmet koji niko više ne koristi, ali ga još nisu stigli baciti.
Često je šetao ulicama Beograda bez cilja, satima, korak po korak, kao da hoda nekom unutrašnjom mapom sećanja. Prolaznici su se kretali oko njega, užurbano, sa svojim mislima, problemima, planovima. A on – on je samo tražio neki pogled, neko poznato lice, neku dušu koja bi ga prepoznala, zaustavila se, rekla: “Jovice, ti si još tu?” Najviše od svega mrzeo je tu sveprisutnu samoću. Nije se bojao smrti, ali se bojao da umre sam, neprimećen, bez ijedne ruke koja bi ga držala, bez ijednog pogleda koji bi ga ispratio.
Kad god bi osetio bol u glavi, uzimao je tablete – gotovo automatski. Strah, teskoba, bespomoćnost – sve mu se to uvlačilo pod kožu. Postajao je sve emotivniji, sve ranjiviji. Tuga ga je gutala iznutra. Njegova duša, ranjena i usamljena, bila je teška kao olovo. Imao je osećaj da više nikome ne znači ništa, da su deci važniji kvadrati u stanu nego otac koji je nekada za njih živeo.
Poslednji put kad je ćerka došla, sve se pretvorilo u neprijatnu, bolnu scenu. Bez ustručavanja ga je napala, optužila što i dalje živi sam u stanu koji je, po njenom mišljenju, prevelik za jednog čoveka. Tražila je da ga proda, da kupi manji, a razliku u novcu da podeli s njom. Govorila je hladno, bez osećanja, kao da pred sobom nema oca već agenta za nekretnine. On je odbio, tiho ali odlučno. A ona – bez trunke kajanja – ustala je i otišla, ne rekavši ni zbogom. Na pitanje kad će opet doći, odgovorila je ravnodušno, kao da izgovara nešto sasvim obično: „Na tvoju sahranu.“
- Te reči su mu razrezale srce. Još dugo su mu odzvanjale u ušima, kao eho u praznoj prostoriji. U očaju je nazvao sina, ispričao mu sve, nadajući se bar mrvici razumevanja. Ali ni tu nije našao utehu. Sin je odmah prešao na priču o stanu – pitao ga zašto mu je toliko prostora potrebno, rekao da planira da kupi novi automobil i da mu treba novac. Na izlasku iz stana, Jovica ga je tiho pitao: „Kad ćeš opet doći?“ A sin je, slegnuvši ramenima, odgovorio: „Kad budeš prodavao stan, tada ću doći.“
Jednog dana, dok je kupovao povrće na pijaci, naišao je na brata svoje pokojne žene. Srce mu je zaigralo – prišao mu je, nasmejan, iskreno srećan što vidi poznato lice. Pitao ga je kako je, zašto ne svrati nekad na rakijicu, onako kako su to znali u vreme kada je Jelica bila živa. Ali šurak je samo odmahnuo rukom, promrmljao: „Nemam ja vremena za vas dokone ljude“, i okrenuo se. Jovica je ostao da stoji, kao ukopan, između tezgi koje su mu odjednom delovale sablasno prazne. Gledao je oko sebe, očekujući da će se ovaj vratiti, nasmejati se i reći: „Ma samo te zafrkavam, stari!“
Ali nije se vratio.
Sutradan se probudio sa olovnom težinom u grudima. U sebi je ponavljao istu misao, kao mantru koja se nije dala ućutkati: on više ne postoji. Za svoju decu, za prijatelje, za rodbinu – kao da nikada nije ni postojao. Izgovorio je rečenicu koja mu je ležala na jeziku mesecima: „Ja sam bivši čovek.“ Onda je obukao kaput, izašao iz stana i krenuo niz ulicu. Jutro je bilo sivo, vetrovito, hladno, kao da je i vreme znalo šta on nosi u sebi. Prošao je nekoliko koraka i seo na klupu ispod ogoljenog drveta. Zatvorio je oči i pokušao da zamisli neko drugo mesto, neki drugačiji život. Kad ih je otvorio, dan je i dalje bio siv, tmuran – kao i juče, kao i dan pre toga. Ništa se nije promenilo.
