Dunja Lango, prepoznatljivo ime u svetu novinarstva, spikerstva i televizije, ostavila je neizbrisiv trag u medijima i kulturi bivše Jugoslavije. Karijeru je započela davne 1967. godine na RTV Beograd, gde je radila sve do penzionisanja. Mlađe generacije je, međutim, uglavnom pamte i kao majku Srne Lango, talentovane glumice.
Dunja je rođena 27. novembra 1941. godine u Zagrebu, a pravo ime joj je bilo Dunja Figenvald. Još od mladosti bila je izrazito nadarena za umetnost, a u tom duhu je i krenula na Filozofski fakultet u Zagrebu, gde je upisala engleski i francuski jezik. Nakon toga, preselila se u Beograd, gde je diplomirala na Odseku za engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Paralelno s tim, Dunja je oduvek bila zaljubljena u umetnost, baletom se bavila još od detinjstva, a bila je i članica Dečijeg Pionirskog kazališta. Tokom srednjoškolskih dana, okušala se i u glumi, što je zapravo bio jedan od njenih prvih susreta sa svetom zabave i medija. Iako je imala brojne talente, ipak je odlučila da se posveti novinarstvu, što je, kako se kasnije pokazalo, bio njen pravi poziv.
- Početak njene karijere bio je vezan za RTV Zagreb, gde je radila do početka 1967. godine, kada je odlučila da preseli u Beograd i pridruži se RTV Beograd. Tamo je postala prepoznatljivo lice, radeći kao spikerka i voditeljka, prepoznata po svom elokventnom govoru, staloženosti i sposobnosti da se poveže sa publikom. Radeći u informativnom i kulturno-zabavnom programu, postala je jedno od najsvetlijih lica te televizije.
godine, Dunja Lango je u jednom tekstu za TV Novosti otkrila osobnu dilemu i razmišljanja o svom životu i karijeri, prisetivši se vremena kada je morala doneti teške odluke. Kako je objasnila, tokom 1967. godine imala je gotovo sve što bi jedan mlad čovek mogao poželjeti: bila je mlada, zdrava, imala je stabilan posao, stan, porodicu i prijatelje. Ipak, unatoč tome, osjećala je da nije bila u potpunosti ispunjena, da joj je nešto nedostajalo, te da joj je život bio rastrzan između očekivanja drugih i njenih vlastitih želja. „Moj život i moja ličnost bili su raspršeni na bezbroj ‘fioka’ i ‘fahova’. Živela sam pod stalnim pritiskom i nisam umela da nađem unutrašnju slobodu i mir koji sam tražila“, objašnjavala je ona.
Kao medijska ličnost, bila je svesna da je svaki njen korak bio podložan prosuđivanju i kritikama javnosti. Njeno pojavljivanje na ekranu bilo je dobro prihvaćeno, ali, kao što je otkrila, van ekrana se od nje očekivala stroga disciplina, a svaki njen postupak bio je pod strogim nadzorom, što je često smatrala teretom. „Svaki moj korak bio je pažljivo merljiv prema standardima naših ‘porodičnih savetnika’“, isticala je. Ove barijere i uputstva koja su bila postavljena pred nju, nisu joj dopustila da u potpunosti bude slobodna u svom izražavanju. Takođe, u privatnom životu, Dunja je navela da nikada nije volela probe, ni u medijskom, ni u životnom smislu – uvek je verovala da treba odmah da deluje, bez previše analiziranja. „Ako nešto vidim i dopadne mi se, kupim i gotovo“, iskreno je otkrila svoju filozofiju, dodajući da nije volela da komplikuje stvari.
Njena profesionalna karijera u Beogradu bila je jednako uspešna kao i prethodna. Nastavila je da vodi različite televizijske emisije, uključujući prenose muzičkih festivala, popularne kvizove i evrovizijske emisije. Programi poput „Nedeljno popodne“, „Na četiri točka“, „Sedam zamki“, „Dva kapitena“, kao i „Nasmešite se, molim!“, postali su prepoznatljivi i voljeni među publikom. Takođe je bila angažovana i kao voditeljka Beogradskog proleća i festivala „Igre bez granica“, koji su bili jedni od najpoznatijih u bivšoj Jugoslaviji.
Mnogi su je zapamtili po njenoj odlučnosti i profesionalizmu, ali malo je poznato da je Dunja bila i višestruka dobitnica prestižnih novinarskih nagrada. Osvojila je šest puta novinarsku nagradu Gordana Boneti, koja je bila dodeljivana najboljim radio i televizijskim spikerima u Jugoslaviji. Takođe je pet puta bila dobitnica „Oskara popularnosti“ magazina „TV revija“, a 1981. godine je primila priznanje „umetnik-voditelj Srbije“.
Njena glumačka karijera, iako manje poznata, takođe je obuhvatala uloge u nekoliko filmova, među kojima se izdvaja uloga u filmu „Moja luda glava“ iz 1971. godine, kao i u filmovima „Bež“ (1972) i „Bombaši“ (1973).
Privatni život Dunja Lango bila je poznata i po svojim privatnim vezama, koje su se često pominjale u medijima. Zbog više brakova nosila je različita prezimena, pa su je novinari često opisivali kao “damu sa četiri prezimena”. Prvi put se udala dok je bila još studentkinja, za novinara Milana Sigetića. Kasnije se udala za Milana Miličevića Langa, sa kojim je imala sina Istoka 1968. godine, a potom i ćerku Srnu, koja je danas prepoznatljivo ime u svetu glume. Njen treći muž bio je crnogorski preduzetnik Živko Puletić, s kojim je 1986. godine dobila sina Luku.
Kroz svoju karijeru i život, Dunja Lango je ostavila snažan utisak na medijsku scenu bivše Jugoslavije, a njeni rad i posvećenost poslu i porodici čine je nezaboravnom ličnošću koja je inspirisala mnoge generacije.
