U mnogim kulturama postojali su običaji i vjerovanja koja su oblikovala svakodnevni život ljudi. Među njima se posebno izdvaja romska tradicija vezana za žensku suknju predmet koji je običan dio odjeće.Na ovu temu detaljnije u nastavku teksta…
U romskoj tradiciji postojala je jedna posebna i neobična pojava koja je imala gotovo zastrašujuću moć. Reč je o ženskoj suknji, odeći koja se u svakodnevnom životu činila običnom, a zapravo je bila duboko povezana sa idejom čistote i nečistote. Taj sistem verovanja vekovima je oblikovao romski način života, određivao ponašanje i usmeravao odnose među ljudima. Ono što je počelo kao tabu, postalo je i svojevrsno oružje kojim su žene mogle da se brane, pa čak i da kazne svoje muževe.
- Romski brakovi su u pravilu bili izuzetno jaki i retko su se raspadali. Razvodi su gotovo bili nepoznanica, ali to ne znači da nije bilo izdaja i neverstava. Stav prema neverstvu bio je strogo podeljen po polovima. Žensko neverstvo se smatralo najtežim prestupom, grehom dostojnim najstrožih kazni, pa čak i smrti. Mnogi etnografi beleže priče starijih Romkinja koje su otvoreno priznavale da su muževi nekada imali pravo da ubiju ženu ako ih prevari. Muška nevera, s druge strane, nije se tretirala jednako. Osuđivana jeste, ali mnogo blaže – uglavnom kroz osudu porodice i zajednice, bez ozbiljnijih posledica.
Ipak, žene su vremenom pronašle način da unutar takvog sistema stvore sopstveno oružje. Ključ je bio u shvatanju ritualne nečistote. Prema verovanju, sve što se nalazilo ispod ženskog struka smatralo se „nečistim“. To je značilo da su sve suknje bile obeležene posebnim statusom, naročito donja, koja je imala najjaču „nečistotu“. Ako bi suknja slučajno dotakla hranu ili posudu, sve se moralo baciti. Ako bi žena prešla preko čoveka ili životinje, verovalo se da ih je oskrnavila.
Da bi izbegle stalnu opasnost, Romkinje su razvile složen sistem oblačenja. Nosile su po nekoliko suknji, često tri do pet. Najdonja se smatrala najprljavijom, dok su gornje služile kao zaštita. Preko svega se nosila kecelja, pravougaoni komad tkanine poznat kao ketrinci, koja je bila dodatna barijera. Svaka suknja i kecelja morale su biti različite boje, kako bi se razlikovalo njihovo stanje. Uprkos svim ovim merama, „opasnost“ je uvek postojala, jer je dodir suknje mogao sve da oskrnavi.
- Vremenom, žene su naučile da upravo to iskoriste. Sistem tabua, koji je prvobitno bio zamišljen da ih ograničava, okrenule su protiv muškaraca. Najveća kazna bila je ono što se zvalo „skrvljenje muža“. Ako bi žena uhvatila svog supruga u prevari, imala je pravo da mu prebaci suknju preko glave. Takav čin se smatrao vrhunskim poniženjem.
Razmere sramote bile su ogromne. Za ponosnog Roma, kome je ugled u zajednici značio više od života, ovo je bila gora kazna od fizičkog nasilja. Smatralo se da je muškarac oskrnavljen zauvek i da se nikakvim ritualima nije mogao potpuno očistiti. Sama činjenica da je ono što se doživljavalo kao najnečistije došlo u dodir s njegovom glavom bila je neizbrisiva ljaga.
Zbog toga se kazna suknjom doživljavala kao gora od smrti. Smrt je mogla doneti kraj, ali sramota je ostajala večna. Cela zajednica bi saznala za takav čin i to bi zauvek obeležilo muškarca. Zanimljivo je da ovaj običaj nije bio doživljavan kao samovolja žena ili njihova tiranija. Naprotiv, čitava romska zajednica priznala je pravo žene da kazni nevernog muža na ovaj način. Takva pravila su važila kao deo tradicije i običajnog prava.
- Ono što je paradoksalno jeste da su upravo žene, koje su u društvu imale ograničena prava i smatrane su ritualno nečistim, dobile u ruke jedno od najsnažnijih oružja protiv muške dominacije. Njihova „slabost“ pretvorila se u moć, jer je bilo dovoljno da iskoriste simboliku sopstvene odeće da bi muškarca doveli do potpunog poniženja.
Ovaj običaj svedoči o mudrosti i sposobnosti naroda da i u najstrožem patrijarhalnom sistemu pronađe ravnotežu. Žene, iako obespravljene, imale su mehanizam kojim su mogle da zaštite sebe i kazne mušku neveru. Na taj način je održavana izvesna ravnoteža u porodičnim odnosima, jer je svaki muškarac znao da ga, ukoliko prevari suprugu, čeka kazna gora od smrti.
Danas su mnogi od tih običaja nestali. Moderne romske žene više ne nose pet suknji niti ih odvajaju u pranju. Svet se promenio, a sa njim i romska svakodnevica. Ipak, sećanje na ovakve tradicije ostaje kao dokaz kako je kultura nalazila načine da očuva pravdu i unutrašnju snagu. Priča o „suknji“ pokazuje da se i u ograničenjima može pronaći prostor za otpor i da je mudrost često jača od sile.
Možda upravo u toj sposobnosti da slabost pretvore u snagu leži tajna opstanka romskog naroda. Oni su umeli da pravila i tabue, koji su delovali kao prepreke, pretvore u mogućnosti i načine preživljavanja. Ženska suknja tako ostaje simbol ne samo tradicije, već i ideje da osveta i pravda ponekad mogu doći u najneočekivanijim oblicima.
