U današnjem članku želimo da vam ispričamo dirljivu priču o tome šta zaista znači ljudskost i što nas ponekad može podsetiti na pravu vrednost života. Ovaj članak bavi se temom ljubavi, poštovanja, ali i pohlepe unutar jedne obitelji, koja kroz dramu na sahrani postavlja pitanja o tome šta je zaista važno u životu.
Sahrana Milana Kovačevića, jednog uglednog preduzetnika, nije bila običan oproštaj od voljenog oca. Kiša je neprestano padala na groblje, dodajući još jedan sloj hladnoće i distanciranosti među prisutnima. Njegov najstariji sin, Dejan, stajao je u prvom redu, ali njegov um nije bio prisutan u trenutku kada je otac ležao u sanduku.
Umesto toga, on je razmišljao o novcu i o tome kada će se završiti ostavinska rasprava koja je za njega bila mnogo važnija od svog oca. Čak i njegova supruga, koja je bila pored njega, brinula je više o tome da li joj je šminka razmazana, nego o dubokom gubitku koji su proživljavali.
Dok je sahrana odmicala, u ovom hladnom okruženju pojavila se žena koja je sve prisutne zaprepastila. Bila je to starica, koja je u mokrom i iznošenom kaputu donela samo mali buket poljskog cveća. U rukama je držala simboličan poklon, mnogo skromniji od raskošnih venaca koji su prekrivali grob. Njene mokre patike, u kojima su virili prsti, i njen izgled odudarali su od svih prisutnih u skupim odelima. Međutim, njeno ponašanje i njena tiha poštovanja prema pokojnom Milanovom životu u trenutku su izazvali pometnju.
- Dejan nije mogao da podnese prizor ove žene i izdao je naređenje da je izbace. Njegovo ponašanje prema ženi, koju je smatrao „klošarkom“, nije imalo ništa sa emocijama prema ocu, već je bilo vođeno njegovom vlastitom pohlepom i sramotom. Gurnuo je ženu u blato, želeći je što brže izbaciti, ne shvatajući da u tom trenutku on nije samo pokazivao svoju mržnju, već i svoju unutrašnju nesigurnost i duhovnu prazninu.
Međutim, u trenutku kada je sve izgledalo kao da će se pretvoriti u još jednu besmisleno okrutnu sahranu, pojavio se advokat Milanovog testamenta. Gospodin Petrović, dugogodišnji advokat, ispratio je žene iz obezbeđenja i stao između nje i Dejane, sprečavajući da je izbace. Na njegovom licu nije bilo straha ni od tuge, samo odlučnost. Petrović je tada izneo sve što je do tada bilo skriveno – Milan je do poslednjih dana svog života bio zaboravljen od svoje vlastite djece, dok je ova žena, Verica, bila ta koja mu je pružila ljudskost kada mu je bila najpotrebnija.
Advokat je potom pročitao testament, u kojem je Milan Kovačević jasno izrazio svoju volju: Dejan je dobio samo stari sat, podsećajući ga na vreme koje je propustio sa svojim ocem. Njegov brat, koji je bio dalji od njega, dobio je samo knjige, ali sva imovina, kuće, novac i luksuzne stvari, otišle su u ruke žene koju je Dejan smatrao ničim. Milan je Verici ostavio sve jer je ona bila ta koja je bila uz njega u trenucima kada nije imao nikog drugog. Nije tražila ništa, a dala je sve.
- Verica, dok je slušala ove reči, nije plakala zbog novca. Plakala je jer je shvatila koliko je njen prijatelj, stari Milan, poštovao njen trud, ljudskost i srce koje mu je pružala. S druge strane, Dejan je ostao da kleči u blatu, shvatajući kako je prokockao ne samo svoju imovinu, već i ljubav koju je mogao imati prema svom ocu. U tom trenutku, blato nije bilo samo na njegovom odelu – bilo je u njegovoj duši.
Ova priča o Milanu, Verici i Dejanu podseća nas da ljudske vrednosti ne leže u materijalnim stvarima, već u ljubavi, pažnji i poštovanju. Svi mi imamo priliku da u životu donosimo odluke koje oblikuju našu stvarnu vrednost. Dejanova pohlepa ga je uništila, dok je Verica postala simbol onoga što znači biti pravi prijatelj i ljudsko biće
