“Moja 27-godišnja žena iznenada je preminula, a od tada sam preuzeo potpunu odgovornost za odgajanje našeg četverogodišnjeg sina. Svaki dan je bio borba, ali nosio sam se sa svim izazovima, uveravajući se da naš mali dečko ima što više ljubavi i pažnje, uprkos gubitku koji nas je zadesio. Da budem iskren, to je bio period neverovatne tuge i bola. I dalje čuvam njen telefon pored svog kreveta. Nije prošao dan da nisam pomislio na nju, a njeno prisustvo na neki način osećam u tom telefonu.
Iako je prošlo nekoliko meseci, nisam mogao da se pomirim sa njenim odlaskom. Često sam se suočavao sa mislima o tome kako bi bilo da je ona još tu, da je ona ta koja se brine o našem detetu, da se zajedno smejemo i prolazimo kroz teške trenutke. No, sinoć se desilo nešto što nisam mogao ni da predvidim. Telefon je iznenada zazvonio, prvi put u mesecima. Čuo sam zvuk notifikacije i osjetio kako mi srce preskoči. Pogledao sam ekran i video da je stigla poruka od nje. Napisala je: “Biću kući za 20 minuta.” Moje ruke su se tresle. Osjetio sam jezu, nešto što nisam doživeo u poslednjih nekoliko meseci.
U tom trenutku nisam znao da li mi je potrebna pomoć ili je ovo samo neka vrsta halucinacije. Ali onda je stigla još jedna poruka, i ono što sam pročitao srce mi je stalo: „Nedostaje mi moj sin. Ne mogu prestati misliti na njega. Neću više čekati. Večeras moramo finalizirati plan kako da ga uzmemo iz kuće njegovog oca!“ Reči su mi udarile kao grom iz vedra neba. U tom trenutku, sve što sam mislio da znam o svojoj ženi, o našoj porodici, počelo je da se ruši. Osećao sam se kao da sam u nekoj noćnoj mori iz koje ne mogu da se probudim.
Krenuo sam da pretražujem njen telefon, misleći da možda nešto nisam primetio pre. Pokušao sam da razumem šta se dešava, ali ono što sam otkrio nije bilo ništa manje nego šokantno. Pored poruka koje su dolazile od nje, postojale su stotine drugih, iz proteklih nekoliko sedmica, a svi su bili razgovori sa osobom koju smo oboje poznavali još sa fakulteta. Bio je to neko ko je delovao kao prijatelj, ali sve što je bilo u porukama sugerisalo je nešto potpuno drugačije.
Nisam mogao da verujem svojim očima. Moj svet, koji je već bio srušen gubitkom, sada se raspao na delove koji su bili još bolniji i zbunjujući. Nije mi bilo jasno da li je ovo stvarno, ili neko igra okrutnu igru sa mnom, pokušavajući da me emotivno uništi. Bio sam izgubljen u moru pitanja, a istovremeno sam bio uplašen za budućnost mog sina, koji je jedino svetlo u mom životu.
I dok pokušavam da obradim sve što sam otkrio, osećam se kao da nemam ni snage ni reči. Moram da zaštitim svog sina, da ga sačuvam od svega ovoga, i da ga, u toj pustoši koju osećam, učinim sigurnim. Trenutno, sve što mogu da uradim je da ga držim blizu sebe, da spava pored mene, da ga zaštitim, da mu pružim ljubav i sigurnost, i da mu pokažem da u ovom svetu haosa, postoji bar jedno mesto gde je siguran – tu, pored mene.”
