Godina je 1933, a njegovi mirni dani pretvaraju se u pravu dramu kada mu se pojavi žena iz prošlosti – žena koju je gotovo zaboravio. Ovaj susret budi stare tajne, sumnje i neizvesnost, uvodeći nas u splet događaja pun preokreta.
Bio je onomad Lazar Mušicki jedan od najimućnijih i najpoštovanijih ljudi u Marinkovoj bari. Čovek zrelih godina, koji je do kraja svoje priče stigao oko 1933. godine, iako se cela ova drama zapravo započela nekoliko godina ranije. Tog sudbonosnog dana njegov život iz korena se promenio – jedan neobičan susret preokrenuo mu je svet naglavačke i odveo ga pred sud, gde je morao da brani svoje ime i čast.
Sve se dogodilo u trenutku kada je, pozdravivši svoju mladu i vernu suprugu, nameravao da zakorači u dvorište svoje kuće u ulici Peke Pavlovića. Taman kada je napravio prvi korak, pokraj njega se iznenada pojavila žena srednjih godina, obučena u crnu odeću – žena misterioznog izgleda, koja je sa neobičnom slobodom i odlučnošću uhvatila Lazara za ruku. Njeno pitanje odzvanjalo je mirno, ali odlučno: “Da li si ti Lazar?”
Zbunjeni i pomalo iznenađeni ovim neočekivanim susretom, Lazar je samo potvrdio da je on zaista onaj koga traže. Na licu žene pojavio se blag osmeh koji je skrivao mnogo toga, ali i duboku emotivnu priču. Portal Kaldrma prenosi da je ona tihim glasom rekla: “Ja sam, Lazare, tvoja žena.”
“Poznaješ li me?”, upitala je dok ju je Lazar posmatrao sa sumnjom i zbunjenošću.
Njegova mlada supruga, koja je stajala sa strane, pažljivo je posmatrala taj neobičan susret između starca i nepoznate žene, dok se njihova tišina ispunjavala napetošću i neizvesnošću.
Žena u crnom, ne puštajući njegovu ruku, prišla mu je još bliže. Lazar nije mogao da shvati da li se zaista ne seća ili se jednostavno pravi da ga ne prepoznaje. Taj susret bio je potpuno neočekivan i izazvao je buru emocija.
- Ipak, ona nije odustajala. Skoro nežno, privila se uz njega i tiho mu je rekla: “Ja sam, Lazare, tvoja žena Jelena, sa kojom si se pre 37 godina venčao u malom mestu Zvečka. Prepoznala sam te malopre na ulici i došla sam da nastavimo život koji smo nekada zajedno započeli.”
Lazar se oslonio rukama na niski drveni plot koji je razdvajao njihovo dvorište i očima je upozorio svoju mladu suprugu da ne prilazi bliže. Ženi u crnom samo je šapnuo da govori tiše, što je ona poslušala, i njih dvoje su nastavili taj tihi razgovor prepun nerazjašnjenih pitanja i sumnji.
Jelena je objasnila kako je došla u Beograd pre nekoliko dana da poseti svoju sestru Milevu Sretenović, koja živi u blizini ulice Peke Pavlovića. Dok je šetala tim krajem, ugledala je Lazara i odmah ga prepoznala, iako je prošlo gotovo četiri decenije od njihovog poslednjeg susreta u kasnim godinama 19. veka.
Dugo su razgovarali u dvorištu, i tek pred kasnu noć rastali su se. Njihov neobičan susret nije izazvao nikakvu neprijatnost kod mlade žene Mušickog, koja je mirno posmatrala šta se dešava.
Tri dana kasnije Jelena se vratila u Beograd, ali nije donela samo sećanje i reči – ona je donela i dokument koji je mogao promeniti sve. Pronašla je venčani list iz 1923. godine u kojem je pisalo da se Lazar u međuvremenu oženio drugom ženom – Radmilom Srebrić.
Situacija je postala ozbiljna. Policiji je ubrzo bilo jasno da postoji mogućnost bigamije, odnosno da je Lazar možda istovremeno bio u dva braka. Inspektor Petrović odmah je naredio pisaru Milohniću da pokrene istragu.
- Tog istog dana Lazar Mušicki je uhapšen. Bio je visok muškarac, ali sa blagim pogrbljenjem i teškim, otežanim glasom zbog tuberkuloze koja ga je mučila godinama. Dao je svoj iskaz u 11. policijskom okrugu, ali njegovu verziju događaja nije bilo lako uskladiti sa pričom žene u crnom.
Istina je da sam se nekada oženio Jelenom – priznao je Lazar. – Međutim, ona je rodila dete koje je ubrzo umrlo i posle toga je otišla nazad svojoj majci, odbijajući da se vrati meni. Tada sam ja podneo zahtev za razvod braka. Ona nikada nije htela da se pomiri sa tim i ostala je van mog doma. Nakon svega, krenuo sam da živim po svetu.
Ispričao je da su ratovi prošli, a on je rešio da ponovo stvori porodicu.
Otišao sam u Zvečku, gde sam pronašao sveštenika Jeremiju Đorđevića i ispričao mu celu situaciju. Rekao sam mu da sam podneo zahtev Duhovnom sudu za razvod, ali nisam dobio nikakvo službeno rešenje – ispričao je Lazar. – Sveštenik mi je rekao da ostavim 500 dinara kao obrok i obećao je da će rešiti celu stvar.
Tako je, prema njegovim rečima, drugi put stupio u brak 1923. godine, venčavši se sa Radmilom Srebrić. Dve godine kasnije dobili su ćerku, ali je Radmila, nažalost, preminula od tuberkuloze sedam godina posle porođaja, ostavljajući Lazara samog sa detetom.
Međutim, Lazar nije verovao ni da je ćerka koju je imao sa prvom suprugom zaista živa, jer je nije video ni jednom tokom trajanja istrage.Tako je ovaj muškarac umro sa teškim sumnjama i nerazrešenim dilema duboko u sebi – sa ubeđenjem koje ga je pratilo do kraja njegovih dana.
