Ne možeš ni da hodaš! odjeknulo je poput udarca u praznoj, ali svečanoj sali. Njegov glas bio je hladan, razoran, dok je stajao pored svoje trudne ljubavnice.
U očima prisutnih videla sam osudu i znatiželju. Lusteri iznad nas svetlucali su kao da na hiljadu očiju svedoče mojoj sramoti. Moje ruke, obamrle od bola i prkosa, stezale su naslone invalidskih kolica dok sam sedela usred raskošnog prostora DeLacroix imanja – nekada mog ponosa, a sada zlatne tamnice u kojoj sam postala zatočenik.
On, moj muž od sedam godina, stajao je ispred mene s podsmehom koji nikada ranije nisam videla. Svaku reč je izgovorio kao da zabija nož: „Ne možeš ni da hodaš!“ Pored njega – Elena, žena u mint zelenoj haljini, trudna, ruka položena na stomak, a u očima pobednički sjaj. Bila je to ista ona žena koju sam nekada zaposlila, misleći da mi pomaže, a sada je stajala kao simbol izdaje.
- Tišina je obavila salu. Gosti su spustili poglede, kumovi su nemo posmatrali, čak se i osoblje ukočilo na rubovima prostorije. Srce mi je udaralo, ali ne od straha. Osećala sam snagu koja se rađala iz dubine. „Možda ne mogu da hodam,“ izgovorila sam mirno, glasom koji je presekao tišinu, „ali znam kako da stojim na svom.“
On se nasmejao, ledeno, kao stranac. „Onda ustani, Viktorija. Ustani i zaustavi me.“ Svi su pogledali prema meni, očekujući slom ili suze. Ali nisam trepnula. Dve godine bola i borbe naučile su me kako da izdržim.
Sećanje mi je projurilo pred očima. Nekada je Sebastijan bio drugačiji. Neko ko me je nosio kroz hodnike, neko ko se smejao mojim šalama i obećavao da ćemo sve prebroditi zajedno. Posle nesreće, nakon onog užasa na putu koji mi je oduzeo noge, počeo je da se povlači. Iz dana u dan, njegova ruka je bila sve hladnija, njegova blizina sve udaljenija. I tada se pojavila Elena.
Unajmila sam je kao pomoćnicu, misleći da će uneti olakšanje u naš dom. Umesto toga, gledala sam kako se njihova bliskost razvija kao tiha bolest. A onda je došao trenutak kada je pred mene spustio flašu vina i papire za razvod, kao da su oni sve što je ostalo od našeg života.
- I večeras, baš na godišnjicu braka, rešio je da javno okonča ono što je davno počelo da truli. Ali nisam bila žena koja će slomljeno posmatrati kako joj svet nestaje. Podigla sam pogled i klimnula advokatu koji je čekao u uglu sale. On je ustao i pružio Sebastijanu kožni fasciklu.
„Šta je ovo?“ pitao je, dok su mu obrve trzale u nervoznom ritmu.
„Tvoja budućnost,“ odgovorila sam ledeno.
Počeo je da lista papire, a lice mu je prelazilo iz blede u crvenu nijansu. „Lažeš!“ promucao je, dok je Elena stajala pored njega, stežući stomak, očiju širom otvorenih od šoka.
„Ne lažem,“ rekla sam. „Otvoreno si prekršio naš ugovor. Prevara znači da meni pripada osamdeset procenata kompanije i cela ova kuća.“
Elena je problijedela, pokušavajući da pronađe reči. „Ali… beba?“
„Beba nije kriva,“ rekla sam tiho, „ali to ne menja ono što ste uradili.“
Sebastijan je bacio fasciklu, a papiri su se rasuli po podu poput razbijenog ogledala. „Mislila si da si pobedila?“
„Nisam ovde zbog pobede,“ odgovorila sam, „došla sam po ono što je moje.“
Okrenula sam kolica i krenula ka izlazu. Svaki klik točkova odjekivao je poput groma, poput bubnja koji najavljuje novi početak. Svi su me posmatrali – gosti, prijatelji, pa čak i oni koji su šapatom nagađali o mojoj nemoći. Ali ja nisam oborila glavu.
Jer ja, žena koju su smatrali slomljenom, ustala sam na način na koji oni nikada nisu očekivali. Nisam mogla da hodam, ali sam naučila kako da pobedim. Tog trenutka, u tišini koja je ostala iza mene, znala sam da je svaka izdaja, svaka suza i svaka bol imala smisla – jer me dovela do onog što sam oduvek imala u sebi: snagu da se ne predam.
