Poslednjih nekoliko nedelja, sve je dolazilo tako brzo i neočekivano. Padala je u san brže nego ikad, gotovo da nije stizala da oseti jastuk pod glavom.
Na početku je verovala da je to samo posledica iscrpljenosti, preopterećenosti poslom, svakodnevnim stresom i životnim problemima koji su joj delovali previše teški za podnošenje. Ali onda je primetila nešto čudno – gorak ukus u čaju.
- Zapravo, bio je to onaj isti čaj koji je njen muž David pripremao za nju sa osmehom, uz reči ljubavi, svakog dana. Čaj koji je volela i kojeg je ponekad pila sa uživanjem. Iako je pokušavala da odgurne sumnje, govorila je sebi da je možda paranoična, da se previše opterećuje i da pretpostavke o nečemu što se desilo u njenom životu, zapravo, dolaze iz previše trilera koje je gledala. Ali unutrašnji nemir je rastao. Zamišljeni scenariji nisu joj dopuštali da bude spokojna, sve je postajalo neizdrživo.
Jednog dana, odlučila je da proveri. Popila je samo jedan gutljaj čaja, a ostatak, neprimetno, prosula u saksiju. Kada je David primetio praznu šolju, zadovoljno je rekao: „Vidiš, odmah ćeš se opustiti.“ Ali to nije bilo dovoljno da umiri njenu sumnju.
Te večeri, kad je otišla u spavaću sobu, legla u krevet i pravila se da zaspi, srce joj je udaralo ubrzano, snažno. Njeni disanje bilo je plitko, a glava joj je bila preplavljena pitanjima i strahovima. Oko ponoći, začula je škripu poda. Zvuk otvaranja vrata, gotovo nečujan, probio je tišinu. Između trepavica, kroz poluotvorene oči, videla je Davida, svog muža, kako tiho puzi po podu. U ruci je držao metalni ključ. Polako je podigao dasku ispod prozora i izvukao metalnu kutiju.
- Kada ju je otvorio, svetlost lampe obasjala je sadržaj – lažni pasoši, novčanice iz raznih zemalja, slike nepoznatih žena i pištolj, pažljivo uvučen u tkaninu. Žena je zaledila dah. Taj isti čovek, koji ju je svakog jutra budio sa poljupcem, sada je pred njom postajao sasvim drugačiji. Zamišljeni, nežni pogledi, ljubavni gestovi, sve se sada činilo kao velika obmana.
David je tada izvadio telefon. Njegov hladan, autoritativan glas prekinuo je tišinu: „Ne, ona ništa ne zna. Još nekoliko dana i sve završavamo.“ Te reči, hladne i precizne, probole su je kao nož. Ispunile su je strahom. Da li je ona bila deo tog plana? Da li je bila nečija žrtva koja nije imala predstavu o tome? Njene misli su bile haotične.
Nepomična, ležala je, udisala plitko, čekajući da sve vrati na svoje mesto. Kada je David konačno legao pored nje, smiren i spokojan, ona je već znala da ništa više neće biti isto. Kada je zaspao, odlučila je da deluje. Tiho je fotografisala skriveno mesto, a zatim se zaključala u kupatilu. Bez odlaganja, pozvala je policiju i šapnula: „Moj muž ima lažne pasoše i oružje u kući. Mislim da nije ono za koga se predstavlja.“
Policajci su stigli u zoru. Kad su ga izvodili u lisicama, pogledao je pravo u njene oči i izgovorio rečenicu koja će joj zauvek ostati u sećanju: „Znao sam da nećeš moći da spavaš zauvek.“
Nikada nije saznala njegovo pravo ime. Policija je otkrila da je godinama koristio lažne identitete, bio je umešan u međunarodne prevare, i da je svaku ženu s kojom je živeo uspavljivao na isti način – dok ne bi nestala bez traga. Ona je bila jedina koja se probudila na vreme.
Na kraju, te kobne noći, u rukama je držala praznu šolju, onu iz koje je svakodnevno pila čaj, verujući u ljubav koja je bila samo maska za mnogo mračniji plan. Samo sada, znala je da ljubav ponekad zaista može imati gorak ukus.
