Veliku Kladušu je ove godine ujedinilo nešto zaista posebno – prisustvo više od 30.000 ljudi iz različitih krajeva sveta, svih uzrasta i porekla, koji su želeli da prisustvuju nečemu zaista nezaboravnom. U pitanju je bio jedinstveni susret legendarnih muzičara Miše Bojanića i Šemse Suljaković, koji su se ponovo sastali na Teferiću, mestu koje je postalo epicentar ove veličanstvene manifestacije. Ovaj nesvakidašnji susret, koji je zaintrigirao sve ljubitelje narodne muzike, deo je proslave „Kladuškog leta“, tradicionalne manifestacije koja se svake godine održava u ovom malom, ali vrlo živopisnom gradu, prepoznatljivom po svojoj dinamičnoj dijaspori i bogatoj kulturnoj baštini.
Te noći, Trg Velike Kladuše postao je okupljalište ne samo meštana, već i ljudi iz svih delova sveta, koji su došli da dožive taj posebni trenutak kada su se sreli Mišo Bojanić i Šemsa Suljaković, dvoje muzičkih velikana čije su pesme obeležile godine i generacije. Sam susret, koji je bio pun emocija, ponovo je oživeo uspomene na prethodne zajedničke trenutke, a najposebniji od svih bio je onaj iz Švicarske, pre više od tri decenije, pre nego što su mnogi od njih otišli na različite strane sveta zbog rata.
„Prošle su trideset i tri godine od našeg poslednjeg susreta. Poslednji put smo se videli pre rata, tokom našeg zajedničkog nastupa u Švicarskoj“, rekao je Mišo Bojanić, njegov glas bio je prepun nostalgije, dok su svi prisutni slušali sa velikim interesovanjem. Bilo je očigledno da je trenutak ponovnog susreta bio izuzetno emotivan za oboje. Razgovarali su o svim iskustvima koje su delili, o onim vremenima koja su im obeležila karijere i živote, ali i o tome šta znači ponovo biti u prisustvu onog s kim je ranije bilo mnogo lepih trenutaka.
Ponovno okupljanje ovih ikona narodne muzike imalo je duboko emotivno značenje, kako za same izvođače, tako i za njihovu publiku, koja je svih ovih godina sa nestrpljenjem čekala ovaj trenutak. Gledajući ih kako ponovo zajedno pevaju i pričaju o starim vremenima, nije bilo nikoga ko nije bio dirnut. Bojanić je otvoreno govorio o tome koliko mu je susret sa Šemsom značio, ističući da su ponekad godine i razdaljine samo povećavale vrednost tih trenutaka kada se sretnu ljudi koji su prošli kroz slične životne puteve.
„Ponovno okupljanje donelo je neizmjernu radost, posle tako duge razdvojenosti, pokrenuvši iskrene rastanke“, rekao je Mišo, dok je bio okružen osmesima i aplauzima. Njegove reči su izazvale talas emocija među prisutnima, a u njegovim očima mogla se videti iskrena zahvalnost što su, uprkos svim izazovima koje su nosili, uspeli da se ponovo sretnu i proslave muzičku baštinu koju su zajedno gradili.
Ovaj susret nije bio samo povratak u prošlost, već i proslava svega što su Mišo i Šemsa postigli, ne samo u muzičkom, već i u ličnom životu. Njihov susret je postao simbol nade, prijateljstva i međusobne podrške koja je preživela mnoge oluje, i to je upravo ono što je na kraju i najlepši deo ove priče. Susret na Teferiću nije bio samo koncert, to je bilo vraćanje u prošlost, susret duša koje su delile iste snove, iste borbe i iste radosti.
Ovaj događaj će sigurno ostati urezan u sećanjima svih koji su ga doživeli, kao još jedan primer kako muzika, prijateljstvo i ljubav prema tradiciji mogu spojiti ljude, bez obzira na sve razlike koje ih dele.
