Nakon 45 godina zajedničkog života, od kojih je 30 godina trpela muževu neveru, Milka danas priznaje da je ostajala u braku ne zbog slabosti, već iz ljubavi prema svojoj deci i želje da održi porodicu na okupu.
Kuvam ručak da ga nosi njoj, znala sam i prećutkivala, ali deca su mi smrtno zamerala jer nisu imala razumevanja za moje strahove“, ovako je svoju emotivnu ispovest započela Milka, žena koja je 45 godina bila u braku, a od toga čak 30 godina trpela muževu neveru, istovremeno noseći teško breme tajne koju je dugo skrivala, boreći se sa sopstvenim osećanjima i ljubavlju prema svojoj porodici.
Milka, koja dolazi iz okoline Valjeva i ima 68 godina, gotovo ceo svoj život provela je u braku sa čovekom koga je, kako kaže, iskreno volela, ali koji je nju, nažalost, do kraja života nije umio ceniti. Iako su delovali kao stabilan bračni par tokom 45 godina zajedničkog života, istina je bila mnogo mračnija. Milka priznaje da njen muž nije bio veran skoro tri decenije, a ona je to znala. Ipak, ostala je, ne iz slabosti, već zbog razloga koji su samo srce majke i žene mogli razumeti.
„On je počeo da je viđa negde oko naše petnaeste godišnjice braka. Tada su nam sinovi još bili mali, a ja sam znala, ali nisam želela da verujem. Saznala sam slučajno, kao što to obično biva – kroz tračeve, poglede drugih, u tišini kad uđeš u prostoriju i osećaš da nešto nije u redu. Kasnije je postajalo sve očiglednije, a on se sve manje trudio da to sakrije. Znao je da naš dom predstavlja njegovu sigurnost – tu je imao ljubav, porodični mir, brigu, topli ručak i dečiji smeh. A kod nje je dobijao nešto sasvim drugo – nešto što meni nikada nije bilo važno“, prisetila se Milka, opisujući teškoću suočavanja sa činjenicom da joj muž nije bio veran.
Iako je njen muž nikada nije otvoreno priznao, niti je ikada ispravno komunicirao o tome, tišina koju je ispod svega toga nosio bila je sve što je Milka trebala da zna. Ipak, najteže joj je bilo kada je shvatila da onaj ručak koji je vredno sprema, on ne jede sam – on ga nosi ljubavnici.
„Kuvam sarmu, pohujem meso, spremim supu i kolač, sve to upakujem i dam mu da ponese na posao. Kasnije sam saznala da ‘posao’ zapravo nije bio posao. On je sve to nosio njoj. Nisam imala snage da ga pitam: ‘Kako te nije sramota?’ jer sam znala da nije imao kajanje. Nije ga bilo briga. Iako nisam želela da to priznam, tešila sam se time da barem deca imaju dom, da imaju sigurnost i mir. Bio je to moj način da pronađem snagu da nastavim“, ispričala je Milka.
Bez obzira na to što je znala za njegovu neveru, Milka se nije odlučila na razvod. Razlog zašto je ostala, kako sama kaže, nije bio slabost, već ljubav prema deci.
„Mnogi ljudi misle da ostajanje u takvoj situaciji znači slabost, ali ja sam ostajala jer sam imala jak razlog – moji sinovi. Znala sam da bi rastanak njih duboko povredio, da bi ih slomio. Videli su oni da nešto nije u redu, ali nisu morali da im objašnjavam. Moj cilj je bio da zadržim porodicu na okupu, makar ona nije bila savršena. Niko nije savršen, ali deca su bila moj glavni prioritet. To mi je bilo najvažnije“, kaže Milka.
Iako se u početku tešila mišlju da su postojali i veći problemi, poput toga što je muž bio suzdržan prema njoj, nije je fizički zlostavljao, nije bio kockar, niti je unosio svoju platu izvan kuće, duboko je verovala da je to ipak bio odnos u kojem se može naći neka ravnoteža. Ipak, ni sinovi ni ona nisu mogli da pobegnu od činjenice da su njeni postupci doveli do unutrašnje napetosti koja se godinama nagomilavala.
- „Odrasli su, imaju svoje porodice, i sada mi govore: ‘Zašto nisi otišla? Zašto si ćutala? Šta si nas učila time – da se ćuti i trpi?’ Ali nisam ćutala iz želje da trpim. Ćutala sam jer sam želela da ih zaštitim. Možda sam pogrešila, ali tada nisam mogla da vidim drugu opciju. Bila sam sama, zbunjena, uplašena, a ljubav prema njima bila je jača od svega. Možda su moji sinovi sada odrasli, ali ne mogu da im zamerim. To su bila moja deca, moj prioritet“, sa tugom objašnjava Milka.
Danas, Milka više ne pati zbog njega. Njen muž je sada stariji, bolestan, više ne viđa svoju ljubavnicu, a Milka, iako i dalje nosi rane iz prošlosti, ne mrzi ga. Umesto toga, prestala je da ga voli, što je, kako kaže, mnogo teže podnela nego sve ostale stvari kroz koje je prolazila.
„Nekada mi bude teško kad ga pogledam, jer se setim svih onih večeri kada sam večerala sama, dok je on bio kod nje. Ali ne mrzim ga. Ne bih mogla. Samo sam prestala da ga volim. To je tuga koju niko ne vidi – kada žena više ne voli, ali ostane, jer je srce nekad bilo veće od ponosa. Tu sam za njega kao prijatelj, ali više nema poštovanja“, priznaje Milka.
Danas živi mirno, okružena porodicom, unucima koji joj dolaze, i sinovima koji je vole i poštuju. Međutim, rana iz prošlosti ne nestaje. Iako veruje da je donela ispravnu odluku, sada bi možda postupila drugačije.
„Ne mislim da sam bila slaba. Mislim da sam bila majka. I žena kojoj je bilo važnije da sačuva porodični sto nego svoj ego. Možda bih sad postupila drugačije. Ali tada sam verovala da činim ispravno. I to me i dalje drži na nogama“, zaključila je Milka.
