Cela Ivanjica dobro poznaje profesora Milinka Boškovića, čoveka koji je postao sinonim za poštovanje i ljubaznost, ali i za jednu životnu priču koja je na kraju dokazala da ljubav ne poznaje granice, predrasude i da prava sreća može doći u najneočekivanijim trenucima. Ako pitate bilo kog meštanina Ivanjice o Milinku, svi će vam reći samo lepe reči.
Bio je jedan od onih ljudi koje svi poštuju, ali često su se mogli čuti i komentari u kojima su ga ljudi sažaljevali, govoreći kako bi on zaslužio mnogo više od toga što je imao – kako je bio dobar čovek, ali se činio zauvek sam. Ipak, Milinko je odlučio da pokaže svima da nije tako i da je ljubav, baš kao i sreća, na dohvat ruke – i to u obliku žene koju je upoznao putem slike, a kasnije i u stvarnom životu.
- Milinko je odrastao u porodici koja je čuvala tradicionalne vrednosti. Porodična okupljanja, poštovanje, ljubav i briga za druge bile su temelj njegove odgoje. Dok su njegovi vršnjaci već osnivali porodice, on je strpljivo čekao. Nije žurio, znao je da prava ljubav ne može biti slučajnost. Nije mu bilo dovoljno da samo formalno zasnuje porodicu; tražio je onu pravu, onu koja će sa njim podeliti sve lepe i ružne trenutke života, one koja će biti partner u svakom smislu te reči.
Iako je živio u maloj sredini gde svi poznaju jedni druge i gde se često u životu odlučuje prema preporukama, Milinko nije bio zadovoljan sa bilo kim. Svojim prijateljima, poznanicima, čak i porodici, često je govorio kako mu nije dovoljna površna sreća. Tražio je nešto dublje, nešto što bi ispunilo njegovu dušu. I dok su svi oko njega uobičajeno pristupali životu i braku, Milinko je bio odlučan da će čekati pravu osobu. Verovao je da postoji sudbina i da će se prava ljubav pojaviti u pravo vreme.
Tako je jednog dana, sasvim neočekivano, saznao za Vjolcu – mladu ženu iz Albanije. O njoj je prvi put čuo preko njenih sestara, koje su bile udate za ljude iz njegovog kraja i koje su se odlično uklopile u novu sredinu. Ljudi u Ivanjici govorili su samo lepe reči o njenoj porodici, potpisujući ih sa poštovanjem i divljenjem. Vjolcina porodica, koja je došla iz Skadra, bila je poznata po svojoj radnoj etici, poštenju i međusobnom poštovanju. Smatrali su se ljudima koji ne prave razliku među ljudima na osnovu nacionalnosti ili religije – za njih su postojali samo dobri i loši ljudi.
„Suočavao sam se sa mnogim predrasudama. Ljudi su mi govorili da će mi biti teško, da će razlike u kulturi i jeziku biti nepremostive. Ali ja sam znao šta želim. Želeo sam porodicu, ljubav i iskreno zajedništvo. Nisam želeo da dozvolim da mišljenja drugih ljudi oblikuju moj život“, priseća se Milinko.
Zanimljivo je da pre nego što je otišao da upozna Vjolcu, video ju je samo na slici. Ipak, imao je snažan osećaj da je ona upravo ona koju je čekao ceo život. Iako mu nijedna fotografija ne može pokazati pravu suštinu osobe, njegov instinkt ga nije prevario. Verovao je svojoj intuiciji i odjednom je znao – otići će u Skadar i upoznati je lično.
„Iako živimo u 21. veku, ova priča ima mnogo elemenata tradicije. Njene sestre su već godinama ovde, znam da su izuzetne žene i da su se odlično uklopile. Razgovarao sam sa njihovom porodicom, i to je bio trenutak kada sam donio odluku – idem u Skadar“, priča profesor Milinko.
- Kada su se napokon sreli, nije bilo dileme. Bio je to trenutak kada su oboje znali – ovo je ona osoba s kojom žele provesti ceo život. Njihov susret nije bio rezultat dugih razgovora, već je bio topli trenutak pun razumijevanja i povezanosti. Iako su jedno o drugom znali samo ono što su im preneli drugi, taj prvi susret je bio dovoljan da shvate da je sve bilo predodređeno. Njihova ljubav je bila instantna, a međusobna privlačnost nije bila samo fizička – bila je to ljubav koja je nastajala iz dubokog poštovanja i razumevanja.
„Od prvog trenutka smo osetili da pripadamo jedno drugom. Nekad ljubav treba da raste, ali ponekad je samo jedan pogled dovoljan da znaš da si doneo pravu odluku“, kaže Milinko s osmijehom.
Njihova ljubav brzo je rasla, a ubrzo nakon što je Vjolca preselila u Ivanjicu, organizovali su veliku svadbu. Milinkova porodica, prijatelji i svi iz njegovog kraja srdačno su je prihvatili. Bilo je to prelepo i emotivno okupljanje, a Vjolca je lako pronašla svoje mesto među ljudima u Ivanjici. Bilo je to novo poglavlje u njenom životu, ali i Milinkov život je postao bogatiji.
Najveća sreća u njihovim životima došla je četiri godine kasnije, kada su dobili ćerku Irenu. Njeno rođenje bilo je velika radost, a Milinko ističe da je upravo kroz Vjolcu ostvario svoj najveći san – da stvori srećnu, ljubavnu porodicu. „Zahvaljujući Vjolci, dobio sam najveći dar – porodicu koja me ispunjava“, dodaje Milinko.
„Sve je sudbina. Moja intuicija me nije prevarila. Da sam slušao druge, možda bih još uvek bio sam. Ali sada znam da sam doneo najbolju odluku u životu“, zaključuje Milinko s osmehom, a oči mu se zrače srećom.
