Ovo je priča o Mileni studentkinji iz Beograda, koja se našla pred moralnom dilemom otići na svadbu kolege bez poklona ili ostati kod kuće i rizikovati da izgubi prijateljstvo.
Milena, mlada studentkinja iz Beograda, odlučila je da javno podijeli jedno neprijatno iskustvo koje ju je, kako kaže, obilježilo i emotivno i društveno. Njena priča nije samo o svadbi, već i o sramoti, pritisku sredine, finansijskim teškoćama i dilemi koju mnogi mladi prećutkuju – šta učiniti kada te pozovu na svadbu, a ti nemaš novac?
- „Kada sam se iz Valjeva preselila u Beograd zbog studija, moj dotadašnji, ionako skroman budžet, praktično se prepolovio. Život u glavnom gradu, uz sve obaveze, stanarinu, putovanja kući, knjige i osnovne potrebe, počeo je da me pritiska do granica iscrpljenosti. Svaki rođendan, svaka obaveza izvan studentskog doma, za mene je postajala ozbiljan logistički i finansijski izazov“, započinje Milena.
Onda je jednog dana čula vijest – kolega s fakulteta, prvi iz društva, ženi se.
„U trenutku kada mi je rekao da se ženi, prošla me neka čudna jeza. Ne zato što mi nije bilo drago – naprotiv, obožavala sam tog momka, dobar, iskren, uvijek spreman da pomogne. Ali meni je tada sve bilo crno. Umrli su mi baka i deka nedavno, kod kuće je bila ozbiljna finansijska kriza – i moji roditelji, iscrpljeni borbom da školuju dvije kćerke, jedva su krpili kraj s krajem. Sestra je takođe upisala fakultet, a ja nisam imala ni osnovno za preživjeti mjesec dana, a kamoli za poklon.“
Milena priznaje da je pokušala da se izvuče.
„Pokušala sam da se elegantno povučem – rekla sam da imam obaveze, da žalim zbog smrti bake i deke, da nisam spremna da slavim. Ali tada su me svi iz društva pritisli: ‘Ma daj, nije važno šta daješ, važno je da si tu!’, govorili su. I bilo je jasno – moram da idem, jer bi u suprotnom svi pogrešno protumačili moju odsutnost.“
Tada joj je jedna koleginica ponudila da joj pozajmi novac kako bi ponijela poklon.
„Prvo sam odbila. Osjećala sam se kao teret. A onda, kada su me ubijedili da idemo svi zajedno, popustila sam. Rekla sam: ‘U redu, ti ponesi novac, ja ću samo staviti u kovertu.’ Nisam imala ni haljinu – pozajmila sam od rođake neku svečanu, koja mi nije najbolje stajala, ali je bila čista i izgledala pristojno.“
Međutim, stvar je krenula po zlu upravo u trenutku kada su krenuli na svadbu.
„Sjeli smo u auto i ja, onako stidljivo, da drugi ne čuju, šapnem drugarici: ‘Ajde mi daj pare da stavim u kovertu.’ Ona problijedi – zaboravila je da ponese. Bukvalno mi se sve srušilo pred očima. Tada sam već bila u autu, obučena, sve je bilo spremno… I ja joj, da je utješim jer joj je bilo užasno krivo, kažem: ‘Ma ne brini, imam ja nešto sa sobom.’ A nisam imala ništa.“
Kada je došlo vrijeme za čestitanje, Milena je učinila ono što joj je tada bilo jedino moguće.
„Uzela sam praznu kovertu, napisala iskrenu, duboku posvetu, i predala je mladencima. Srce mi je lupalo, znojila sam se, osjećala sam sram koji nikada do tada nisam osjetila. Ali nisam imala izbora. Htjela sam biti tu, pokazati da mi je stalo – makar bez novca, ali s poštovanjem i ljubavlju.“
- Svadba je, kaže, bila prelijepa – svečana, vesela, iskrena. Ona se trudila da učestvuje, da se ne povuče u kut, da ne bude tihi gost koji skriva svoju nelagodu.„Na kraju večeri, kolega mi je prišao i rekao da je moja posveta bila jedna od najljepših koje je pročitao. Osjetila sam olakšanje. Mislila sam da sam se nekako izvukla.“
Ali nije dugo potrajalo.
„Prošla je godina, pa dvije. Naša druženja su postajala sve rjeđa. Danas se više i ne čujemo. Da li zbog koverte? Možda. Možda i ne. Možda su se putevi jednostavno razišli. Ali znam da me i dalje boli. Jer sam dala sve što sam imala – iskrenost. I opet sam se osjećala kao da nisam dovoljno dobra.“
Milena danas poručuje da ne osuđuje one koji ne mogu da daju poklon, da novac ne bi smio biti mjerilo ljubavi, prijateljstva ili poštovanja.
„Imam u planu da im jednoga dana pošaljem pravi poklon – nešto iskreno, od srca. Ali najviše bih voljela da im mogu vratiti prijateljstvo koje smo izgubili. Da li sam pogriješila? Možda. Ali bila sam mlada, bez dinara, i samo sam htjela biti prisutna, biti uz njih. A ispalo je – ni to nije bilo dovoljno.“
