Razgovor o smrti često je za mnoge ljude neprijatna i bolna tema.Prva pomisao kada se moramo rastati od nekoga ko nam previše znači jako teško je se oprostiti i prihvatiti da tu osobu više nećemo viditi.
- Džuli, medicinska sestra koja radi u hospicijskoj nezi, odlučila je da svoja višegodišnja iskustva podeli sa svetom putem svog kanala na Jutjubu. Njena misija je da edukuje ljude o procesu umiranja i onome što se događa sa telom neposredno nakon smrti. Na taj način želi da smanji strah i otkloni tabu koji okružuje ovu temu.
Prema njenim rečima, smrt često deluje mirno, ali telo tada prolazi kroz brojne fizičke promene. Odmah nakon smrti, mišići se potpuno opuštaju. To uključuje i mišiće koji kontrolišu bešiku i creva, zbog čega može doći do spontanog mokrenja ili pražnjenja creva. Takođe, u nekim slučajevima, tečnost može da izlazi iz nosa, očiju ili ušiju.
„Sve u telu što zadržava tečnost se opušta“, objašnjava Džuli. „Zbog toga smrt ponekad može biti neuredna. To je potpuno prirodan proces i ne treba da izazove strah ili gađenje kod onih koji su prisutni.“ Ona naglašava da se to ne dešava uvek, ali je moguće i važno je da porodice budu informisane kako ne bi bile iznenađene ako do toga dođe.
- Još jedna značajna promena je gubitak telesne toplote. Brzina kojom telo gubi toplotu varira od osobe do osobe. Kod nekih ljudi ovaj proces započinje gotovo odmah nakon smrti, dok kod drugih može potrajati satima. S obzirom na to da telo više ne proizvodi toplotu, temperatura se postepeno izjednačava sa temperaturom okoline.
Džuli takođe ističe da krv, koja više ne cirkuliše, gravitacijom tone prema nižim delovima tela. To dovodi do toga da se zadnji deo nogu i tela može činiti tamnijim ili ljubičastim zbog nakupljanja krvi. Ovaj fenomen je poznat kao livor mortis ili postmortalna hipostaza i potpuno je normalan deo procesa.
Još jedna faza kroz koju telo prolazi je rigor mortis, odnosno postmortalno ukočenje. Ovaj proces nastupa kada hemijske promene u mišićima uzrokuju njihovo zatezanje. Kod nekih osoba rigor mortis može nastupiti vrlo brzo, dok kod drugih može proći nekoliko sati pre nego što ukočenost postane primetna. Ovaj stadij obično traje između 24 i 48 sati, nakon čega mišići ponovo počinju da se opuštaju.
Džuli naglašava da su sve ove promene prirodne i ne znače da je nešto pošlo po zlu. Razumevanje ovog procesa može pomoći ljudima da sa više mira i dostojanstva isprate svoje voljene. „Kada ljudi znaju šta mogu da očekuju, oni se manje plaše“, kaže ona. „To je posebno važno za porodice koje žele da budu prisutne u poslednjim trenucima svojih najmilijih.“
Iako razgovor o smrti i dalje mnogima izaziva nelagodnost, Džuli veruje da je otvaranje ove teme način da se smanji anksioznost i poveća svest o prirodnom toku života. Njene priče i objašnjenja pokazuju da umiranje, uprkos svim fizičkim promenama, može biti dostojanstven i miran proces.
