Marijana Bahmajer ostala je upamćena kao “majka osvetnica” zbog svog zapanjujućeg i tragičnog čina koji se odigrao 6. marta 1981. godine u prepunoj nemačkoj sudnici. Na taj dan, Marijana je, obuzeta bolom i besom zbog gubitka svoje sedmogodišnje ćerke Ane, pucala i ubila Klausa Grabovskog, mesara i osuđenog seksualnog prestupnika koji je optužen za ubistvo njenog deteta.
Grabovski je na mestu preminuo nakon što ga je Marijana pogodila sa šest metaka. Njeno delo odjeknulo je kao eksplozija širom Nemačke i izazvalo burne reakcije u javnosti, pokrenuvši pitanja o granicama pravde, osvete i majčinske ljubavi.
- Slučaj je bio šokantan ne samo zbog čina ubistva, već i zbog okolnosti koje su do njega dovele. Marijana je bila samohrana majka, koja je sedamdesetih godina prošlog veka pokušavala da preživi i izdržava ćerku Anu vodeći mali pab u Libeku, gradu na zapadu Nemačke. Iako je živela u teškim uslovima, uvek je davala sve od sebe da Anu učini srećnom, posebno jer su njena dvoje starije dece ranije bila data na usvajanje. Ana je bila veselo dete, poznato po smehu i radoznalosti, ali joj je život tragično prekinut 5. maja 1980. godine. Tog kobnog dana, posle male svađe sa majkom, Ana je otišla iz škole i došla u kontakt sa Grabovskim, svojim komšijom koji je bio mesar i poznat po kriminalnoj prošlosti.
Grabovski je bio osuđivani pedofil i seksualni prestupnik, a svoje žrtve uglavnom su bila deca. Iako je ranije bio uhapšen i osuđen, pušten je na slobodu nakon što je pristao na dobrovoljnu kastraciju i hormonsku terapiju. Međutim, ove mere nisu sprečile Grabovskog da ponovo postane pretnja. Grabovski je naveo Anu u svoj dom i držao je satima pre nego što ju je brutalno zadavio najlonskim čarapama. Nakon toga, telo nesrećnog deteta sakrio je u kartonsku kutiju koju je odneo do obale kanala, gde je kasnije pronađena.
Njegova verenica, koja je imala sumnje u njegovo ponašanje, prijavila je policiji njegovo odsustvo, što je dovelo do brze istrage i hapšenja. Grabovski je priznao ubistvo, ali je pokušao da se brani tvrdnjom da ga je Ana ucenjivala i čak ga navodno “zavodila”. Ova tvrdnja, koja je od strane mnogih shvaćena kao uvreda i pokušaj da okrivi dete, duboko je pogodila Marijanu i dodatno podstakla njen bol i bes.
Kada je počelo suđenje Grabovskom, Marijana je jedva mogla da podnese prisustvo čoveka koji joj je oduzeo ćerku, a njegovi pokušaji da opravda svoje postupke kao rezultat hormonske neravnoteže dodatno su je razbesneli. U jednom trenutku, obuzeta emocijama, izvadila je skriveni pištolj i uperila ga u Grabovskog, nazivajući ga “svinjom”. Pucala je šest puta, završivši ono što je sama doživljavala kao akt pravde i osvete za svoju Anu. U tom trenutku, kako je kasnije izjavila, osećala je prisustvo svoje ćerke u sudnici i verovala da je Anina senka ohrabruje da pritisne okidač.
- Suđenje Marijani Bahmajer izazvalo je ogromnu pažnju javnosti i postavilo brojne moralne, pravne i društvene dileme. Da li je Marijana bila majka obuzeta bolom, koja je jednostavno pokušala da nađe pravdu za svoje dete? Ili je, kako su neki tvrdili, prešla granicu i postala hladnokrvni ubica? Tokom suđenja, Marijana je svedočila o tome da je pucala u magnovenju, vođena osećanjem dubokog bola i gubitka. Nemački list “Stern” je serijom članaka osvetlio njenu životnu priču, prikazujući je kao radnu i posvećenu majku koja je prošla kroz ogromne nedaće.
Javnost je bila podeljena – neki su razumeli njen čin kao očajnički potez majke koja je izgubila sve, dok su drugi smatrali da je, bez obzira na motive, Marijana prekršila zakon. Pravni stručnjaci su raspravljali o pitanju da li se njeno delo može smatrati ubistvom sa predumišljajem, jer su postojale tvrdnje da je Bahmajerova vežbala pucanje u podrumu svog paba pre incidenta. Sud je na kraju presudio da je Marijana Bahmajer počinila ubistvo sa predumišljajem i osudio je na šest godina zatvora 1983. godine.
Istraživanje koje je sprovela institucija Alensbah pokazalo je koliko je slučaj podelio nemačku javnost. Na pitanje o kazni koju je Marijana dobila, 28% Nemaca smatralo je da je kazna bila adekvatna, dok je 27% verovalo da je preoštra, a 25% da je kazna trebala biti još strožija. Marijana je odslužila polovinu kazne, nakon čega je puštena 1985. godine. Nakon puštanja iz zatvora, potražila je mir daleko od Nemačke.
Preselila se u Nigeriju, gde se udala, ali nakon nekoliko godina i razvoda preselila se na Siciliju. Kada joj je dijagnostikovan rak pankreasa, vratila se u Nemačku kako bi provela poslednje dane bliže porodici. Umrla je 17. septembra 1996. godine u 46. godini i sahranjena je pored svoje ćerke Ane, kojoj je posvetila ceo svoj život i čija je smrt trajno obeležila njen put.
Ovaj slučaj ostaje kao jedno od najzloglasnijih i najdiskutabilnijih ubistava u posleratnoj Nemačkoj, postavljajući pitanje dokle majka može ići u ime pravde za svoje dete. Marijanin čin, bez obzira na osude, i dalje se pamti kao tragični primer bezgranične roditeljske ljubavi i neiscrpnog bola.
