Ljubavnika naterala da traži od njenog muža oproštaj, a on je ostavio zbog domaćice: Zamrzela unuka i na šok način odvojila od oca , pa postala monahinja

Život Jekaterine Vasiljeve, jedne od najpoznatijih ruskih glumica, pravi je roman ispunjen usponima i padovima.Od devojke nesvakidašnjeg izgleda koja je osvojila pozornice pa sve do povlačenja u manastir i pronalaska utehe u veri.

Ime Jekaterine Vasiljeve, jedne od najpoznatijih ruskih glumica, poslednjih godina obavijeno je velom tišine. Ta tišina izazivala je brojne spekulacije – da li još uvek boravi u manastiru, da li je život provela negde daleko od domovine, ili je pak podlegla lošim navikama koje su je pratile tokom mladosti. Nedavno je proslavila svoj 80. rođendan, a upravo taj jubilej vratio je pažnju javnosti na njen uzbudljiv, ali i trnovit životni put. Njena biografija neretko je bila bogatija i dramatičnija od likova koje je tumačila na sceni i u filmovima, jer je oduvek bila žena posebnog stava, jakog karaktera i nesvakidašnjeg izgleda. Iako je ostvarila ogroman uspeh, priznala je da se i dan-danas kaje zbog nekih odluka koje su je udaljile od najbližih.

• Još kao dete znala je da će postati glumica, iako u školi nije bila naročito dobra učenica. Zbog skromnih porodičnih prilika, rano je počela da radi u pošti, raznoseći pisma, a potom trčala u pozorišni studio. Posle završene škole upisala je VGIK, prestižni institut za kinematografiju, gde je ubrzo postala zapažena učenica u klasi Vladimira Belokurova. Ipak, njen izgled nije odgovarao tadašnjim standardima lepote – bila je visoka, crvenokosa, izražajnih crta. Upravo ta neuobičajena pojava, praćena velikom harizmom, činila ju je posebnom. Profesori su bili podeljeni: jedni su videli talenat, drugi su sumnjali da će se probiti u svetu filma. Sama Vasiljeva svoje studentske godine opisivala je kao “tihi užas”, jer su ih pratili alkohol, psovke i povremeni dodiri sa narkoticima. Kasnije je zahvaljivala Bogu što droga u to vreme nije bila toliko dostupna, jer je u mladosti imala sklonost ka preterivanju.

Iako se suočavala sa mnogim preprekama, već kao studentkinja debitovala je na filmu i ubrzo privukla pažnju publike. Nakon diplome pozvana je u pozorište Jermolova, zatim u Sovremenik, a kasnije i u Moskovsko umetničko pozorište, gde je ostvarila najupečatljivije uloge. Njena filmografija broji više od 150 ostvarenja, a dokazala je da talenat nije uslovljen fizičkim izgledom. Upravo njena unutrašnja sloboda činila ju je privlačnom, kako publici, tako i muškarcima.

• Na fakultetu je imala mnogo obožavalaca, ali posebno su se izdvajala dvojica – Eduard Voldarski i Sergej Solovjov. Solovjov, kasnije poznati reditelj, bio je nesiguran i stidljiv pored nje, ali sudbina ih je neočekivano spojila. Brzo su ušli u brak koji je trajao sedam godina. Iako su se na kraju rastali, oboje su se sećali tog perioda sa toplinom. Međutim, glasine o neverstvima i burnim svađama ostale su da prate njihov odnos. Najviše se pamti priča o pesniku Genadiju Špalikovu, koji je navodno priznao aferu sa Vasiljevom. Bilo istinito ili ne, brak se na kraju raspao.

Njena strastvena priroda kasnije ju je dovela do dramaturga Mihaila Roščina, sa kojim je dobila sina Dmitrija. Ali ni taj brak nije opstao – Roščin je tvrdio da je život sa glumicom nemoguć, dok su drugi šuškali da je razlog njegovih prevara bio taj koji je presudio. Nakon toga, na snimanju je upoznala glumca Andreja Larionova, koji je postao njen treći muž. Iako je i taj brak završio razvodom, Vasiljeva je ostala uz njega kada se teško razboleo, pokazujući da su osećanja, uprkos svemu, ostala snažna.

Krajem osamdesetih, posle višedecenijske karijere i više od četrnaest godina u Moskovskom pozorištu, odlučila je da napusti scenu. Njena odluka iznenadila je kolege, a Oleg Jefremov joj je zamerio toliko da tri godine nije želeo da razgovara s njom. Ipak, za Vasiljevu je to bio prelomni trenutak. Odlučila je da potraži duhovni mir i 1993. godine povukla se u manastir. Tamo je pronašla veru i, kako je kasnije govorila, spas od alkohola i unutrašnjih demona. Krstila se tek u 33. godini, a uvek je govorila da bi joj život izgledao drugačije da je veru pronašla ranije.

• Iako je mislila da je sa glumom završila, 1997. vratila se na filmsko platno, ali pod novim uslovima – prihvatala je uloge samo uz blagoslov svog duhovnog oca. Tako se pojavila u projektima poput „Grofica de Monsoro“ i „Ana Karenjina“. Svoje najpoznatije uloge iz prošlosti, poput „Bumbaraša“, smatrala je prolaznim i komercijalnim, ali u pozorištu je nalazila pravo umetničko zadovoljstvo.

Posebno je ponosna na svog sina Dmitrija, koji je izabrao put crkve i postao protojerej, otac sedmoro dece. Ipak, u njegovom životu postoji i bolna stranica – odnos sa prvim sinom Arsenijem, kojeg nikada nije priznao. Prema glasinama, upravo je Vasiljeva odigrala ulogu u tome, ubeđujući ga da se distancira. Taj raskol ostao je nerešen, a sama glumica je kasnije u intervjuima govorila o grehovima iz prošlosti, uključujući razvode, abortuse i alkohol.

Danas, u poznim godinama, vodi miran monaški život i otvoreno govori o svojim kajanjima. Veruje da je vera bila spas koji ju je održao u životu, naročito nakon teških operacija i trenutaka kada je, kako kaže, bila na ivici smrti. Njena biografija, isprepletana umetnošću, strašću, padovima i verom, ostaje snažno svedočanstvo o tome kako jedna žena može proći kroz burne oluje, a ipak pronaći svoj unutrašnji mir.