Jednog dana iznenada, na njegovim vratima pojavila se žena koju je davno voleo, sa ćerkom u naručju menjajući sve što je znao o svom životu.
Kiša je nežno padala po staklenom krovu luksuzne vile u blizini Sijetla. Julian Maddox, bogati milioner, stajao je kraj kamina, držeći šolju crne kafe i posmatrajući plamen. Ova ogromna kuća bila je tiha, a taj mir, iako mu je omogućio bogatstvo, zapravo nije donosio mir u njegovom srcu.
Iznenada je začulo kucanje na vratima. Nije očekivao nikoga, osoblje je bilo na odmoru. Zbunjeno, spustio je šolju i otvorio vrata. Na pragu je stajala žena, potpuno mokra, sa malim detetom u naručju. Njena drhtava figura delovala je očajnički. „Izvinite što smetam, gospodine“, rekla je tiho. „Nisam jela dva dana. Očistiću vašu kuću, samo za tanjir hrane za mene i moju ćerku.“ Julian je ušutio, gledajući je u neverici. Njena lica su bila poznata, ali oskudno obučena, izgledala je umorno i slomljeno.
- „Emily?“, izgovorio je zatečen, ali žena je podigla pogled i pogledala ga s nesigurnošću. To je bila ona — žena koju je voleo, ali koja je nestala iz njegovog života pre sedam godina, bez objašnjenja, bez reči. Sada je stajala tu, na ivici njegovog sveta. Julian nije mogao da sakrije šok. „Gde si bila sve ovo vreme?“ pitao je, dok mu je srce bilo teško. Emily je tiho prošaputala: „Nisam došla po oproštaj. Samo mi treba hrana.“
Pogled mu je pao na dete u njenim rukama. Zlatne kovrdže i plave oči — iste kao njegove majke. „Je li… moja?“, pitao je, a Emily je ćutala. Nisu morali ništa više da kažu. „Uđi“, rekao je naposletku, pomerajući se kako bi ih pustio da uđu.
Dok su ulazili u njegov dom, prostorija je bila topla zbog kamina, ali napetost između njih bila je ledna. Emily je stajala na ivici tepiha, nesigurna, dok je mala Lila stidljivo gledala oko sebe. Julian je pozvao poslugu da donese hranu, a zatim seo s druge strane stola. Osećao je kako sve ono što je izgradio u životu postaje besmisleno pred očima ove žene i deteta.
„I dalje imaš poslugu“, rekla je Emily tiho, gledajući oko sebe.
„Imam sve“, odgovorio je Julian, „osim odgovora.“ Njegove reči bile su hladne, ali ruke su mu drhtale. Mala Lila posegnula je za jagodama na stolu i tiho prošaptala: „Hvala.“ To ga je potreslo, a srce mu je zatreperilo.
„Kako se zove?“, pitao je.
„Lila“, odgovorila je Emily. Julianovo lice se zgrčilo. To je bilo ime koje su nekoć izabrali za svoju buduću ćerku. Osećao je kako ga preplavljuje tuga i kajanje.
„Zašto si otišla?“, pitao je sa slomljenim glasom.
Emily je duboko udahnula i počela da priča: „Saznala sam da sam trudna baš kada je tvoja kompanija izašla na berzu. Ti si radio dvadeset sati dnevno, nisam htela da ti dodam teret.“
„To je trebalo da bude moja odluka!“, povikao je Julian, besan i pogođen.
„A onda sam saznala da imam rak“, nastavila je Emily, „Nisam znala hoću li preživeti. Nisam želela da biraš između mene i svojih snova.“
Julian je bio zatečen. Osećao je kako mu se srce steže, shvatajući sve što je ona prošla bez njega. „Prošla si sve to sama?“, upitao je, sa tugom u glasu.
Emily je klimnula glavom. „Porodila sam se sama. Lečila se sama. Preživela sama.“
Julian je ustao, prišao joj i uhvatio je za ruku. „Mogao sam da ti pomognem. Mogao sam da budem tamo.“
„Nisam verovala da ćeš želeti da ostaneš uz mene dok umirem“, priznala je, dok su joj suze klizile niz lice.
Julian je kleknuo pred njom i pogledao je direktno u oči. „Nisi umrla. A ja sam izgubio sedam godina s tobom i sa njom.“
Emily je grčevito stegla Lilu i sklonila pogled. „Nisam došla da te molim za išta. Samo sam želela da nahranim svoje dete.“
Julian je uzeo njen pogled i rekao odlučno: „Ne ideš nigde večeras. Ostaješ. Oboje ostajete.“
Emily je odmahnula glavom. „Ne mogu da se vratim u tvoj život tek tako.“
Julian se uspravio, gledajući je ozbiljno. „Ne vraćaš se samo u moj život. Vraćaš mi porodicu. A ja nisam spreman da vas opet izgubim.“
Te noći, dok je Lila spavala u sobi na spratu, Julian i Emily su sedili na terasi. Kiša je i dalje padala, ali između njih se polako vraćao mir. Emily je tiho rekla: „I dalje te volim.“
Julian je zatvorio oči, a potom odgovorio: „I ja tebe. Samo mi daj priliku da ispravim sve.“
Emily je zadrhtala, a suze su joj ponovo navrle. „Plaši me da opet izgubim sve.“
„Ovaj put nećeš biti sama“, odgovorio je on. „Ako mi dozvoliš, biću tu — za tebe i za Lilu.“
Njene oči su bile pune suza, ali ovaj put, prvi put posle mnogo godina, u njima se mogao videti i tračak nade. Julian je pružio ruku, nežno je uhvatio i rekao: „Počnimo iz početka.“
„Ali polako“, odgovorila je ona, „Zaslužujemo miran početak.“
A dok je noćni vetar šuštao kroz borove, činilo se da su sve rane koje su ih godinama bolele počele da se popunjavaju
