U današnjem članku želim podijeliti razmišljanje o tome kako na nepravdu i povrede ne moramo odgovarati istom mjerom. Kako nas uči duhovno nasleđe pravoslavlja, pravi odgovor na zlo nije zlo, već praštanje.
Ovo je priča o tome kako možemo da se uzdignemo iznad uvrede i pronađemo unutrašnju slobodu.
Kada nas neko povredi, kleveta, ili nam nanese neku nepravdu, često je naša prva reakcija da želimo da uzvratimo istom merom. Prirodna ljudska reakcija je da vratimo bol za bol, da na zlo odgovorimo zlom. Ipak, u dubokom učenju pravoslavlja, takav odgovor nas spušta na isti nivo onih koji su nas ranili. Praštanje, kažu monasi, nije slabost – to je najuzvišeniji oblik unutrašnje slobode.
Mržnja i osveta, premda se često čine kao prirodan odgovor na povredu, zapravo nas samo vežu za onoga ko nam je nanio bol i sprečavaju nas da izlečimo rane. Pravi put nije uzvraćanje, već praštanje. Monasi sa Hilandara podsećaju nas da je u srcu svakog čoveka klica mira i svetlosti, koju možemo sačuvati samo ako ne dozvolimo zlu da se nastani u nama. Srce ispunjeno gorčinom gubi sposobnost da voli, da se raduje, pa čak i da veruje. Da bi to srce ponovo bilo otvoreno za ljubav, mora se osloboditi mržnje.
- U Jevanđelju po Mateju zapisano je: “Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu…” (5:44). Te reči, koje zvuče gotovo nemoguće u svakodnevnoj praksi, predstavljaju srž hrišćanskog učenja o ljubavi i saosećanju. Ove reči nas podsećaju da kad uzvratimo zlom, činimo zlo i sebi. Srce koje je ispunjeno mržnjom ne može voleti. Ako želimo da sačuvamo mir u duši, moramo uzdignuti sebe iznad uvreda i oprostiti.
Kada nam neko učini zlo, monasi nas savetuju da se uzdignemo iznad bola i prepoznamo da je osoba koja nas povređuje često samo odraz svog sopstvenog bola, nezrelosti ili duhovne slepilo. Takvi ljudi nisu naši neprijatelji, već učitelji koji nas podsećaju koliko je važno sačuvati mir i biti blag, čak i kada želimo da viknemo ili uzvratimo. Oni nas podsećaju na to da zlo ne treba da se ponovi u nama, jer to samo održava bol.
Najmoćnije oružje koje imamo u borbi sa povredama nije reč, nije osveta – već molitva. Kroz molitvu se ne menjaju samo oni koji su nas povredili, već prvo menjamo sebe. Srce koje je bilo ranjeno postaje mekano, čisto i spremno da ponovo voli. Molitva je način da otpuštimo mržnju i da ponovo pronađemo radost. Kada se molimo za one koji su nas povredili, zapravo se molimo za sebe – da bismo postali bolji, da bismo prešli iz tame u svetlost ljubavi.
Jedna od najlepših molitava iz pravoslavnog Molitvoslova upravo se odnosi na molitvu za one koji nam čine zlo. Njezine reči prizivaju milost i snagu da se uzdignemo iznad bola:
„Gospode, Bože moj, u ruke Tvoje predajem duh i dušu svoju, i one koji mi zlo žele i zlo čine. Oprosti im, Gospode, i ne uzmi im ovo za greh, jer su slepi duhom i ne poznaju istinu Tvoju. Pomozi meni da ne zamrzim, da ne osudim, već da u smirenju podnesem uvredu, kao što si Ti, Gospode, podneo krst i rane zbog naših grehova. Daj mi srce meko, u kome nema mržnje, i ruke čiste od osvete. Umesto gneva, daruj mi molitvu. Umesto suza, nadu. Umesto tame, svetlost Tvoje ljubavi. Jer Tebi priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“
Praštanje ne znači da treba dopustiti da nas neko stalno povređuje. Duhovni rast podrazumeva i mudrost da postavimo granice, da se zaštitimo, ali to ne treba da činimo iz mržnje, već iz ljubavi prema sebi. Zlo ne treba negovati ni u sebi ni u drugome. Zato, kada sledeći put osetimo bol od nepravde, vredi zastati. Udahnuti. Umesto da tražimo osvetu, pokušajmo da pronađemo mir. Da se pomolimo. Da zatražimo snagu da ostanemo blagi i uzdržani, ne zato što smo slabi – već zato što izabrati mir kad bi bilo lakše viknuti, znači biti duhovno jak.
U svetu koji često slavi osvetu, nadmoć i osudu, reči monaha sa Svete Gore nas podsećaju na tihi, ali moćan put: put praštanja, razumevanja i molitve. Samo tako možemo izlečiti i sebe – i svet oko nas
