Bila su to veoma teška vremena za mene. Ni prethodna nisu bila mnogo bolja. Nakon završetka vojne škole, unapredili su nas i rasporedili na dužnosti pre planiranog vremena. Rat za ratom, povrede, zarobljavanja, mnogo krvi sam video, a u ratu čovek postane nešto drugo, nešto što ne bi trebalo biti. Gubio sam najbolje prijatelje. Nama starešinama, deca koja su služila kod nas bila su kao naša deca. Mi smo im bili i očevi i majke, a oni su bili naši sinovi. Tako smo ih osećali i tako se prema njima odnosili, barem većina nas. Znate kako se oseća roditelj koji izgubi dete. A možete li zamisliti kako se oseća roditelj koji izgubi mnogo dece?
Nakon poslednjeg rata, ostao sam u vojsci još pola godine i onda odlučio da skinem uniformu. Politika je previše ušla u vojsku i više se nisam mogao pronaći u njoj. Otišao sam iz vojske i sa ženom i dvoje male dece otišao u drugu zemlju, kod njene majke. U početku je sve išlo dobro, ali kasnije, obostranom krivicom, razveli smo se. Rastava je mučna i teška stvar. Ko ju je prošao zna o čemu govorim. Nastavio sam da živim sam, a žena je ostala sa decom.
- Nedeljom sam običavao da odem do kioska kod opštine, koji je bio desetak minuta pešačenja, da kupim cigarete i novine, popijem kafu, prelistam novine i vratim se kući. Pre nego što nastavim priču, važno je da napomenem da, iako sam kršten i slavio slavu u roditeljskoj kući, nikada nisam bio posebno verujući. Verovatno zbog vaspitanja u bivšoj JNA i kasnije, tokom ratova, kada mi je bio cilj da sačuvam svoje ljude i sebe. Nekada bih razmišljao o tome šta me je spasilo od sigurne smrti, ali nikada nisam ulazio u to da je to bio Gospod.
Tog junskog dana, kao i obično, krenuo sam po cigarete. Ulice su bile poluprazne. Sa ove strane ulice gde sam išao skoro da nije bilo nikoga, u susret mi je išla tamnoputa žena. Kada je prišla, pričala je nešto na lošem engleskom, tražeći pomoć jer nemaju šta da jedu. U ispruženoj ruci držala je razglednicu Sarajeva. Proveo sam četiri godine u Sarajevu, pa nisam mogao ostati hladan. Pitao sam je na lokalnom jeziku odakle je, ali me nije razumela. Ponovio sam na engleskom, a ona je odgovorila: “Sarajevo, Sarajevo, Srbi najurili.”
Mi Srbi u to vreme (još je Milošević bio na vlasti) bili smo crnji od crnog gavrana. Opasno je bilo reći da si Srbin. Nasmejao sam se i rekao na srpskom: “Pa ja sam Srbin, kako onda očekuješ da ti dam nešto?” Ona se trgnu, skoro uplaši, i okrenu kuknjavu kako nemaju šta jesti, kako joj je sin bolestan, nemaju papire niti para za lečenje, nemaju ni za hleb. U džepu sam imao novca tek za dve kutije cigara, kafu i novine, kao po običaju. Nasmejao sam se još jednom i rekao: “Ja nemam ništa dati, ovo što imam je za cigarete, ako hoćeš da te častim kafom.” Ona pristane. Bili smo blizu tog kioska, koji je bio i kafana.
- Kupio sam cigarete, sednemo napolje. Ponudim je cigaretom, zapalimo, i taman da započnem razgovor, ona me pogleda u oči i reče: “Ajde da ti gatam.” Nasmejao sam se i rekao da ne verujem u gatanje i da nemam para. Ali ona je insistirala: “Ti si mnogo dobar čovek, gledaću ti džabe.”
Ona mi zavrne rukav majice, otkine končić i stavi ga među dlanove kao u molitvi. Očekivao sam gomilu gluposti, ali kada je počela da priča, sledila mi se krv u žilama. Znala je sve o mojoj prošlosti, čak i detalje koje sam zaboravio ili mislio da samo ja znam. Bio sam u šoku. Nakon što je završila, pitao sam je šta dalje. Rekla je: “Ovo je bilo za džabe, za dalje moraš platiti.” Otišao sam do kioska, pozajmio 20 eura od poznanika, vratio se i dao joj novac. Tada je počela da priča o budućnosti. Napričala mi je mnogo toga, ali ništa od toga se nije dogodilo.
Godinama sam razmišljao o tom događaju. Nije mi bilo jasno kako je mogla tako precizno da zna moju prošlost, a ništa od onoga što je predvidela za budućnost se nije ostvarilo. Osećao sam se zbunjeno i teret mi je bio veliki. Pre dve godine, više turistički nego iz verskih razloga, otišao sam u jedan ženski manastir. Tamo sam sreo staru monahinju. Ispričao sam joj celu priču o susretu sa cigankom. Ona me prekinula na pola priče i rekla da sam tada pričao sa Sotonom. Objasnila je da je ciganka verovatno predala svoju dušu đavolu, pa je on preko nje znao moju prošlost. Ali, rekao je monahinja, Sotona ne može znati budućnost, samo Gospod može.
Rekla je da ne postoji sudbina, sve se dešava po Božijoj volji. Gospod nas iskušava da nas opomene i vrati na pravi put, dok nas Sotona kuša da bi nas pridobio. Sve što se dešava, dešava se po Božijoj volji. Monahinja me je podsetila da niko ne može znati našu budućnost osim Gospoda. Taj susret s njom doneo mi je mir i pomogao mi da shvatim zašto mi je ciganka mogla reći toliko o prošlosti, ali ništa o budućnosti.
