U današnjem članku pišem o ispovesti jedne mlade žene čiji je život skrenuo u pravcu koji ni sama nikada nije mogla da zamisli. Ovo je priča ispričana iz ugla blogera, tiho i lično, o čežnji, strahu i nadi da se i iz najzatvorenijeg kruga jednom može izaći.
Mlada Beograđanka odrasla je sa sasvim običnim snovima, vezanim za Beograd, njegove ulice, ljude i slobodu koju je uzimala zdravo za gotovo. Sudbina ju je, međutim, odvela daleko od svega poznatog, pravo u Dubai, u svet raskoši iza visokih zidina, gde je vreme teklo drugačije i gde su dani gubili oblik. Tamo je, protiv svoje volje, provela četiri godine, zatvorena u prostoru koji se nazivao harem, ali koji je za nju bio tek zlatni kavez.
Prvi dani bili su obojeni tišinom i samoćom. Misli su joj neprestano bežale ka Adi Ciganliji, noćnim šetnjama i običnim jutarnjim buđenjima kod kuće. Svaki povratak u stvarnost donosio je suze. Jednog dana, bez objašnjenja, dozvoljena joj je šetnja dalje od uobičajenih hodnika. Put ju je odveo do skrivenog vrta sa bazenom, mesta koje je delovalo nestvarno, gotovo kao prizor iz sna. Tamo je prvi put videla druge devojke, različitih jezika i porekla, ali sa istim pogledom u očima.
Među njima je upoznala Anet, Holanđanku koja je već dve godine bila deo tog sveta. Njene reči bile su tihe, ali jasne: ovde se opstaje ćutanjem i prilagođavanjem. Rekla joj je da bekstvo nikada nije uspelo nikome i da je najvažnije sačuvati razum. Devojke su imale pristup luksuzu, bazenima, teretani i nezi, ali je sve to bilo tek zamena za slobodu. Lekarski pregledi bili su redovni i strogi, jer se zdravlje smatralo obavezom, a ne pravom.
- Vremenom je shvatila da većina devojaka dolazi iz Evrope, neke sa teškim prošlostima, neke zavedene obećanjima. Ono što ih je spajalo bila je neizvesnost. Pričalo se o nagradi na kraju boravka, o životu negde daleko, ali niko nije znao istinu. Odlazak pojedinih devojaka ostajao je obavijen tišinom. Niko nije znao gde su završile niti da li su zaista slobodne.
Poseban šok doživela je tokom večere u vrtu, kada je saznala da nije jedina žena iz Srbije koja je prošla kroz isto. Ta spoznaja slomila je poslednji zid u njoj, jer je shvatila da je sudbina ponovljiva i hladna. Pomisao da je neko pre nje sanjao isti Beograd i iste povratke kući, davala joj je i utehu i bol u isto vreme.
Dani su prolazili u pravilima i rutini, a onda je stigao poziv koji je svaka devojka i očekivala i priželjkivala da izbegne. Rečeno joj je da će te večeri biti pozvana kod Gospodara. Strah i nemoć ispunili su je do kraja. Pripreme su bile tihe, bez pitanja i objašnjenja. Sve se odvijalo kao deo već uhodanog rituala u kojem se ličnost briše, a poslušnost podrazumeva.
Susret koji je usledio bio je prelomni trenutak njenog boravka. Iza luksuza, velikih prostorija i savršenih detalja, stajala je hladna istina o moći i kontroli. Ona je tada jasno shvatila kako funkcioniše svet u kojem se našla i kolika je cena svakog dana provedenog tamo. Nije ulazila u detalje, jer neke stvari ostaju zauvek zaključane u sećanju, ali je znala da više nikada neće biti ista.
Godinama kasnije, njenu ispovest pretočio je u roman Branko Milenković, pod nazivom Ispovest iz harema. Ta priča danas postoji kao opomena i svedočanstvo da se iza sjaja često kriju najtamnije senke. Za nju, sećanje na Beograd ostalo je simbol slobode i dokaz da čovek, čak i kada je slomljen, u sebi nosi nadu da će se jednom vratiti tamo gde zaista pripada
