Otišao je iznenada bez pozdrava, bez objašnjenja. Kao da je samo ugasio svet oko sebe i nestao. Iza njega je ostala žena sa tridesetogodišnjim brakom i dvoje male dece. Imao je trideset pet godina.
Toga dana, naš dom postao je njihov privremeni zaklon, i živeli su sa mnom osam godina. Pomagala sam im na svaki način, nesebično i bez zadrške. Podmetala sam leđa, trpela mnogo toga što ne bih podnela ni od najbliže sestre. Davala sam sve, često ne misleći koliko me to iscrpljuje i koliko će jednog dana sve to imati svoju cenu.
- Posle sahrane, kada su se gosti razišli i ostao je samo hladan vazduh i tišina koja je odzvanjala u praznim hodnicima, prišla sam joj i rekla ono što sam morala reći: „Moraš da ideš odavde. Ovo više nije tvoj dom. Moja kuća nije besplatan pansion, ne mogu da te izdržavam.“
Moj glas bio je miran, ali čvrst. Više nisam mogla da izdržim tu upornu zavisnost koja nas je gušila i koja je sve nas vukla na dno.
Gledala me je bez reči. Nije bilo suza, nije bilo ni traga kajanja — samo praznina u njenim očima. Verovala sam da je shvatila, da će spakovati stvari, uzeti decu i otići, makar na kratko, dok ne nađe rešenje. Ali kasnije sam naišla na poruku, pokušaj da me pridobije tamo gde sam najosetljivija. Pisala mi je da sam „sve što joj je ostalo“. Možda je mislila da će me to slomiti, možda je računala na moju slabost. Nekada sam možda i želela biti oslonac. Ali nakon svega što sam podnela, nisam imala snage da nastavim da budem hraniteljka bez granica. Nisam želela da budem dobrotvorka koju koriste i potom zaboravljaju.
Nije shvatila zašto sam postupila tako. Nije razumela da nisam ista žena kao pre. Bila sam ona koja je čekala noću da se sin vrati kući; ona koja je čuvala njenu decu dok je ona nestajala po nekoliko sati; ona koja je kupovala, kuvala, brinula — dok su oni samo živeli. Sve to bilo je na mojim plećima. I negde, usred te tihe iznuđenosti i poniženja, nešto u meni je puklo.
- Sahranila sam svoje dete — i tog dana se u meni nešto zauvek ugasilo. Taj bol me je promenio do srži. Kada je ona plakala predamnom, molila me i govorila: „A šta će biti s unucima? Šta ćemo mi? Znaš da ne radim“, pogledala sam je u oči i odgovorila: „Ne dugujem ti ništa. Sve sam radila zbog svog sina. Samo zbog njega. A njega više nema. Zato idi. Da imaš imalo dostojanstva, sama bi otišla. Ne bih morala ja da te teram.“ Nisam to rekla da bih je povredila, rekla sam to jer sam želela da se oslobodim krivice koja nije bila moja.
Ipak, ona nije otišla. Ostala je — hladna i bez imalo stida, kao senka prošlosti koju niko više ne želi da pamti. Kuća koja je nekada bila ispunjena životom sada je postala prazan prostor: sobe pune tišine, hodnici koji odjekuju neusaglašenim koracima i sećanjima koja donose samo bol.
Sve se završilo jednim sudskim postupkom. Nisam želela da je uništim, ali posle svega, nakon svih činjenica i dokaza koje je donela sudska istraga, morala sam da stanem uz istinu. Prijavila sam nestale pare, jer je uzimala novac iz mog novčanika i iz šteka koji nisam skrivala. Osećala sam da je bila nepoštena prema meni i da je njeno ponašanje postalo nesnosno.
Nakon što je suđenje završeno, sud je doneo presudu. Ona je bila osuđena. Njeni otisci prstiju ostali su na dokazima. Poslala sam je da izdrži kaznu. To nije bila radost. Nije bilo olakšanje. Bilo je to poslednje, teške odluka žene koja je život naterao da stane na svoju stranu i zaštiti ono što je preostalo od porodice.
A ja? Umorna sam. Umorna od tuge, umorna od ljudi, umorna od života koji ne pita možeš li podneti još jedan teret — on ga jednostavno stavi na tvoja leđa. Više nisam ona žena koja je mogla sve podneti. Ostala je samo hrđa umora i odlučnost da ne ponovim iste greške. U ovoj kući više nema života; ima samo sećanja koja bole i tišina koja podseća na ono što smo izgubili. Na kraju, dok pokušavam da skupim komade, znam da je pravda koju je doneo sud bila hladna uteha — ali jedina koja mi je preostala
