Ova priča koju ćete pročitati nije samo priča o jednom dečaku i njegovoj učiteljici. To je podsećanje na to koliko jedan iskren gest, jedna osoba koja veruje u vas može promijeniti cijeli životni put.
Na samom početku školske godine, jedna učiteljica je stala pred novo odeljenje petog razreda. S toplim osmehom i profesionalnim tonom obratila se svojim učenicima i rekla ono što mnogi učitelji govore: da ih sve voli podjednako, da je za sve tu i da će svima pružiti jednaku pažnju, kao što to svaka učiteljica treba da čini. Međutim, iako su njene reči bile pune ljubaznosti, srce nije sasvim sledilo te reči. Jer, istina je bila – postojalo je jedno dete koje nije mogla da voli iskreno, bar ne tada. Bio je to dečak po imenu Tedi Stodard.
- U prethodnoj školskoj godini, primetila ga je na hodnicima. Bio je tih, povučen i često sam. Nikada se nije igrao s drugom decom, uvek je bio neuredan, ruke su mu bile prljave, a odeća zgužvana. Nije pokazivao ni trunku radosti ni želje za učenjem. Njegova zatvorenost i zapušten izgled počeli su da je iritiraju. Učiteljica je, gotovo nesvesno, počela da mu pristupa s manje strpljenja nego ostalima. Ispravljala je njegove zadatke crvenom olovkom s posebnim zanosom, ostavljajući velika „X“ i često na vrhu stranice upisivala reč „neuspeh“. Na neki način, bila je uverena da Tedi ne mari – pa zašto bi ona?
U školi u kojoj je radila, postojalo je pravilo da učitelji na početku svake školske godine pročitaju dosijee učenika. Kada je došla do Tedijevog imena, otvorila je fasciklu bez previše očekivanja – ali ono što je pročitala potpuno je promenilo njen pogled.
Učitelj iz prvog razreda napisao je:
„Tedi je pametan i znatiželjan dečak. Uvek je nasmejan, uredan i pun poštovanja. Pravo zadovoljstvo ga je imati u učionici.“
Učitelj drugog razreda je dodao:
„Tedi je još uvek odličan učenik, ali je postao povučen jer mu je majka teško bolesna. To ga jako muči i sve više utiče na njegovo ponašanje.“
Učitelj trećeg razreda napisao je:
„Tedijeva majka je preminula. On se trudi, ali je slomljen. Otac ne pokazuje mnogo brige. Ako mu se ne pruži dodatna podrška, mogao bi da se potpuno izgubi.“
Učitelj četvrtog razreda je zaključio:
„Teddi je zatvoren, bezvoljan i često zaspiva na času. Druželjubivost mu je nestala, kao i motivacija.“
Nakon što je pročitala sve ove zapise, učiteljicu je obuzelo duboko kajanje. Suze su joj navrle na oči. Bila je posramljena sopstvenom ravnodušnošću, bolno svesna da je propustila da vidi dete, da razume dušu iza tihih očiju i prljavih ruku.
Kada je došla Nova godina, učenici su, kao i svake godine, donosili poklone. Kutije, mašne, šareni papiri. Među njima se izdvajao jedan – neugledno uvijen u smeđi papir, grubo iscepan i nevešto zalepljen. Bio je to Tedijev poklon. Unutra je bila stara ogrlica sa nekoliko kamenčića koji su nedostajali i skoro prazna bočica parfema. Neki učenici su se smejali, ali učiteljica je odmah stavila ogrlicu oko vrata i poprskala se parfemom.
Tedi joj je tada tiho prišao i rekao:
„Danas mirišete kao moja mama.“
- Te večeri, učiteljica je dugo plakala. Plakala je zbog svoje zatvorenosti, zbog osude, zbog propuštenih prilika da pruži nežnost. Od tog dana, nešto se u njoj promenilo. Više nije bila samo učiteljica koja predaje gradivo – postala je vodič, oslonac, svetlo.
Počela je da obraća posebnu pažnju na Tedija, da ga ohrabruje, podstiče i podučava s ljubavlju. I dečak se menjao. Njegova motivacija je rasla, zadaci su bili sve bolji, a oči mu više nisu bile prazne. Na kraju školske godine, Tedi je bio jedan od najboljih učenika u razredu.
Godine su prolazile. Jednog dana, stiglo je pismo:
„Draga učiteljice, hvala što ste verovali u mene. Vi ste najbolji učitelj kojeg sam ikada imao.“
Šest godina kasnije, novo pismo:
„Završio sam srednju školu kao treći u razredu. I dalje mislim da ste najbolji učitelj u mom životu.“
Još četiri godine, i novo pismo:
„Bilo je teško, ali uspeo sam. Uskoro završavam fakultet sa najvišim ocenama. Vi ste moj uzor.“
Četiri godine kasnije:
„Odlučio sam da postanem lekar. Upisao sam medicinu. Hvala vam što ste mi pokazali da vredim.“
Na kraju, stiglo je poslednje pismo:
„Uskoro se ženim. Upoznao sam divnu devojku. Otac mi je preminuo. Voleo bih da vi sedite na mestu moje majke.“
Na dan venčanja, učiteljica je nosila onu istu staru ogrlicu i poprskala se mirisom koji joj je Tedi jednom poklonio. Kada ju je ugledao, doktor Tedi Stodard je zagrlio i šapnuo:
„Hvala vam što ste verovali u mene i pomogli mi da postanem ono što jesam.“
A ona mu je, kroz suze, tiho odgovorila:
„Ne, sine. Ti si mene naučio kako da budem pravi učitelj.“
Pouka
Nikada ne znamo šta neko nosi u srcu. Nečije ćutanje, neurednost ili nezainteresovanost mogu biti odraz bola, tuge i borbe koju niko ne vidi. Ljubaznost, saosećanje i vera u čoveka – posebno u decu – imaju moć da menjaju živote. I nikada, ali nikada ne potcenjujte uticaj koji jedna iskrena reč podrške može imati.
