Marija Mansija doživela je najgoru moguću tragediju koju roditelj može da doživi. 1995. godine, dok se vraćala kući sa posla, zatekla je prazan dom u Kaliforniji, a njen jednogodišnji sin Stiven bio je nestao, bez traga. Srce joj je bilo ispunjeno strahom i užasom, jer je brzo shvatila da je njen sin otet. Međutim, ono što je bilo još šokantnije od same činjenice da joj je dete oteto, bila je spoznaja da je osoba koja je to učinila neko ko je bio deo njenog života – njen bivši partner i otac njenog deteta.
Pored svog sina, iz kuće su nestali i svi Stivenovi dokumenti, njegove slike, pa čak i fotografije ultrazvuka koje je Marija čuvala kao dragocene uspomene. To je bio strašan gubitak za nju, jer su svi tragovi nestali. Iako je znala ko je počinilac, niko nije znao gde je Stiven, niti gde je otišao. Njena tuga bila je beskrajna, a sve što je imala kao podsetnik na svog sina bila je crno-bela slika koju joj je poslala Stivenova tetka. Ta slika je postala simbol nade i boli, jer je to jedini predmet koji joj je preostao da se seti svog sina. Takođe, ta slika je postala ključna u potrazi, jer je služila kao referenca za policiju koja je, uprkos velikom broju godina koje su prošle, nastavila da traga za njim.
- Iako su godine prolazile, Marija nije odustajala. Bez obzira na to što su svi sumnjali u mogućnost da će ikada ponovo videti svog sina, ona nije prestajala da veruje i da se bori. Očajna majka je nastavila sa svim potrebnim naporima, a policija je bila posvećena tom slučaju, uporno tragajući za Stivenom. S obzirom na to da su prošle dve decenije, svakim danom su gubili nadu, ali su isto tako bili rešeni da ne odustanu dok ne pronađu odgovore.
Ono što je izgledalo kao slučaj koji bi mogao biti zaboravljen, iznenada je dobilo neočekivani obrat. 21 godinu nakon nestanka, u jednom udaljenom gradu u Meksiku, pojavio se trag koji je mogao da donese veliki preokret u slučaju. Stiven, koji je sada bio odrasli mladić, odlučio je da studira pravo u Meksiku. Kada je policija saznala ovu informaciju, odmah su odlučili da kontaktiraju njega i da pokušaju da saznaju više o njegovoj prošloj životnoj priči.
Policija je počela da istražuje njegovu biografiju i pitala ga o njegovom biološkom ocu, a Stiven je odgovorio da njegov otac više nije živ. To je bio trenutak kada su istražitelji počeli da upoređuju informacije koje su došli do njih s onima koje su imali iz originalnog slučaja. Nisu želeli da se previše nadaju, ali su odlučili da sprovedu DNK test kako bi konačno razjasnili sve sumnje. Kada su rezultati testiranja stigli, potvrdili su njihovu najveću nadu – Stiven je bio Marijin sin koji je nestao pre 21 godinu.
Kada je slučaj bio rešen, policajac Karen Kreg, koji je bio uključen u istragu, izjavio je: „Tokom svih ovih godina, Marija nije odustala od nade, ali je morala da prihvati činjenicu da možda nikada neće ponovo videti svog sina. Sada, mogućnost da ga ponovo dovedemo njoj, u njegovu domovinu, to je neverovatna čast.“
Stiven, s druge strane, nije imao nikakvo sećanje na to da je bio otet kao beba. Nije znao da njegova majka nikada nije prestala da ga traži i da je godinama bila očajna, pokušavajući da ga pronađe. Bio je potpuno nesvestan da je imao četvoro braće i sestara koji su nestrpljivo čekali da ga upoznaju. Kada su se Marija i Stiven konačno sreli, emocije su bile nepodnošljivo snažne. Po njihovim suzama, bilo je jasno koliko su duboko bili povezani, bez obzira na to koliko godina su proveli razdvojeni.
Stiven je rekao: „Svih ovih godina sam živeo bez majke, a sada saznajem da je ona živa i da je u drugoj zemlji. To je nevjerojatno emotivno iskustvo. Nikada nisam mogao da zamislim da ću ponovo biti sa njom.“ Susedi, prijatelji i svi oni koji su bili bliski Mariji znali su koliko je ona patila zbog gubitka svog sina i koliko je godina čekala ovaj trenutak. Ponovno okupljanje sa Stivenom je bilo više od običnog ponovnog susreta. To je bio trenutak koji je za nju bio od neprocenjive vrednosti, a za Stivena, otkriće istine o njegovom poreklu bilo je šokantno i dirljivo.
Priča o Mariji i Stivenu je dirljiv podsetnik na snagu nade, ustrajnosti i ljubavi roditelja prema svom detetu.
