U današnjem članku vam pišemo na temu porodičnih sukoba oko nasledstva i nepravde koja često pogađa žene u tradicionalnim sredinama. Iako zakon jasno kaže da su svi naslednici jednaki, praksa pokazuje da su stara verovanja i dalje duboko ukorenjena, naročito na Balkanu.
Još uvek se može čuti da „sin nasleđuje sve“, jer se podrazumeva da se ćerka „udala i ima muževljevu imovinu“. Ali vremena se menjaju, a sve više žena odlučuje da digne glas protiv ove nepravde.Takva je i priča Jadranke Janković, koja je, nakon smrti roditelja, od celokupnog porodičnog nasledstva dobila samo dve saksije. Dok je njen brat preuzeo sve – kuće, plac, vikendice i imanja – ona je ostala bez ičega. Nije je boleo gubitak materijalnih stvari, koliko rečima koje su je pratile celog života, rečima koje su joj jasno stavljale do znanja da „ženi ne pripada ništa“.
„Tata i deda su mi rekli: Ti si se udala. Kada je tata umro, mama mi je savetovala da ne uzimam ništa, jer već imam stan – od muža. A sve vreme smo rođeni i odrasli u Beogradu“, ispričala je Jadranka. I dodala da nije mogla da zaboravi tu hladnoću, tu tišinu koja se krije iza opravdanja da „tako treba“.
- U emotivnoj ispovesti podeljenoj na društvenim mrežama, Jadranka je otkrila i razgovor sa svojim bratom, koji je pokazao surovu stranu porodičnih odnosa. Rekla mu je da želi bar deo nasledstva, a on joj je odgovorio: „Ako to uradiš, znaj da više nemaš brata.“ Njene reči bile su kratke i jasne: „Onda završavamo priču. Ostavljam ti sve. Računaj da više nemaš sestru.“
Brat je nasledio gotovo sve – tri kuće, vikendicu, imanje i plac, dok je ona, ironično, dobila samo dve saksije sa cvećem. „To mi je nasledstvo od majke“, rekla je Jadranka. „I selim ih sa sobom svaki put kad se preselim, jer su jedino što mi je ostalo od porodice.“
Njena ispovest izazvala je burne reakcije na društvenim mrežama. Mnogi su izražavali ogorčenje zbog roditelja, koji su ovakvu nepravdu dopustili. Jedan korisnik je napisao: „Majku i oca niko ne pominje? Oni su ga naučili da je on jedini bitan.“ Drugi su pak tvrdili da su roditelji izbegli da se „zameraju“ deci, pa su stvari ostavili neregulisane.
Iako se zakon o nasleđivanju ne razlikuje po polu i jasno propisuje da svi naslednici imaju jednaka prava, u praksi se često događa da žene – pod pritiskom porodice i okoline – svojevoljno potpišu odricanje. To je, kako kažu pravnici, najčešći oblik savremene nepravde koji se teško može ispraviti.
- Advokat Miloš Radulac objašnjava da je to posledica nasleđa starih vremena:
„U prošlosti se smatralo prirodnim da muški naslednik produžava lozu i ostaje da brine o imanju, dok se ženska deca udajom ‘zbrinjavaju’. Iako su ta shvatanja danas zakonski prevaziđena, u manjim i konzervativnijim sredinama i dalje su prisutna.“
Prema njegovim rečima, društvena očekivanja i porodični pritisak često čine da ćerke dobrovoljno potpišu odricanje od nasledstva. Zakon im to dopušta, ali jednom potpisana izjava – neopoziva je. To znači da žena, čak i ako kasnije promeni mišljenje, nikada više ne može potraživati svoj deo imovine.
Jedan od komentara na mrežama osvrnuo se upravo na taj problem: „Ako se žena jednom odrekne nasledstva, smatra se da je imala, pa se odrekla, što znači da više nikada ne može da traži socijalnu pomoć. Po sistemu – ako si mogla da daš, nisi ugrožena.“ Ova poražavajuća činjenica pokazuje koliko je važno pravno i emotivno razumeti težinu odluke da se odreknemo svog dela.
Zanimljivo je da su mnogi komentatori izrazili i kritiku društvenih normi, a ne samo pojedinačnih slučajeva. „U selima i manjim gradovima i dalje važi pravilo: sestri ništa ne pripada. Kad se uda, dobiće nameštaj i to je njeno ‘nasledstvo’.“ Takav mentalitet, kažu, odražava duboku neravnopravnost, koja i dalje postoji uprkos formalnoj jednakosti pred zakonom.
- Advokat Radulac naglašava da se situacija menja, ali sporo. „Zahvaljujući emancipaciji i podizanju svesti o jednakosti polova, u većim gradovima ovakvi slučajevi su ređi. Ipak, u manjim sredinama, patrijarhalna pravila još uvek oblikuju odluke o nasledstvu.“
Priča o Jadranki postala je simbol borbe protiv tih nevidljivih, ali snažnih okova. Njene reči „Imam dve saksije, to mi je nasledstvo“ postale su bolna metafora mnogih žena koje su naučene da ćute i da „ne prave problem“. Ali svaka takva priča, ma koliko tiha, podseća da pravda i dostojanstvo ne bi smeli da zavise od pola.
Jer nasledstvo nije samo imovina. To je i merilo poštovanja, priznanje postojanja i ljubavi. Kad se ženi kaže da „njoj ne pripada ništa“, to nije samo pitanje papira, već duboka poruka o njenoj vrednosti. A Jadranka i mnoge poput nje dokaz su da žene više nisu spremne da prihvate tišinu kao nasledstvo.
Njena priča ne završava tugom, već poukom – da dostojanstvo nema cenu i da prava treba tražiti, ne zbog novca, već zbog istine i ravnopravnosti. I dok se društvo polako menja, svaka ovakva ispovest ostaje važan podsetnik da borba za pravdu ne prestaje onog trenutka kad potpišemo – već kad odlučimo da više ne ćutimo
