U današnjem članku osvrnućemo se na često prisutnu temu nasleđivanja u porodicama, naročito onih u našem regionu, gde i danas postoje duboko ukorenjene tradicije i stavovi koji utiču na raspodelu imovine.
Tema nasleđivanja u porodicama oduvek je bila delikatna i često izvor nesporazuma, naročito u našem regionu gde su tradicija i patrijarhalni obrasci i dalje duboko prisutni. Iako je zakon jasan i propisuje da muškarci i žene imaju jednaka prava na imovinu, svakodnevna praksa često pokazuje drugačiju sliku. U mnogim porodicama i dalje se dešava da sinovi dobijaju veći deo imovine, dok ćerke ostaju sa simboličnim poklonima ili potpuno uskraćene.
- Jedan upečatljiv primer je priča Jadranke, žene koja je iz prve ruke doživela koliko nejednakost u nasledstvu može biti bolna. Iako je rođena u istoj porodici kao i njen brat i zakonski imala jednako pravo, od majke je dobila samo dve saksije, dok je brat nasledio gotovo svu imovinu – od kuća i vikendica do poljoprivrednih parcela. Njena bol nije proisticala samo iz materijalnog gubitka, već i iz osećaja da su je roditelji tretirali kao manje vrednu. Posebno ju je pogodila poruka da je „sve pripalo bratu jer se ona udala i ima muža“.
Ovakav stav jasno oslikava koliko su stereotipi o ženama i dalje prisutni. U nekim porodicama se smatra da je dovoljno što će ćerka steći sigurnost udajom, dok sin „nastavlja lozu“ i zbog toga ima pravo na veću imovinu. To je duboko ukorenjen mentalitet koji, iako formalno prevaziđen zakonom, opstaje u mnogim sredinama.
Jadranka je, želeći da obezbedi makar deo sigurnosti za sebe, pokušala da razgovara sa bratom. Njegov odgovor bio je surov i ultimativan: „Ako to uradiš, znaš da više nemaš brata.“ Takve rečenice pokazuju kakvim pritiscima su žene često izložene – ako zatraže ono što im po zakonu pripada, rizikuju da izgube porodične odnose. U njenom slučaju, brat je nasledio ogromnu vrednost: vile, placeve, kuće i zemljište, dok je ona ostala bez ičega značajnog.
- Ova tema izazvala je i burne rasprave na društvenim mrežama. Jedni su smatrali da je normalno da sin nasledi većinu, jer ćerka ima „muževljevu imovinu“. Drugi su otvoreno kritikovali roditelje, ističući da su oni ti koji su kreirali nepravdu, jer nisu jasno pravno uredili raspodelu dok su bili živi. Često se dešava da roditelji, želeći da izbegnu sukobe, odlažu razgovor o nasleđu, a time zapravo stvaraju još veće tenzije među decom.
U nekim ruralnim sredinama i dalje je uvrežen stav da ćerka ne treba da nasleđuje jer će biti „zbrinuta“ kroz miraz i poklone muževljeve porodice. Iako su takvi običaji zastareli, oni i dalje utiču na svakodnevni život i ostavljaju žene u nepovoljnijem položaju. Time se njihov status u porodici snižava, a pravo na imovinu obesmišljava.
Pravni stručnjaci upozoravaju i na još jedan problem. Kada se žena odrekne nasledstva pod pritiskom porodice, ona gubi i određena socijalna prava. Na primer, može izgubiti pravo na socijalnu pomoć, jer zakon podrazumeva da nije ugrožena ako je imala pravo na imovinu, bez obzira na to što se odrekla. To je dodatna zamka koja mnoge žene dovodi u težak položaj, jer se njihova odluka ne donosi slobodno, već pod pritiskom i manipulacijom.
- Advokat Miloš Radulac ističe da ovakvi slučajevi potiču iz „arhaičnih vremena“, kada se smatralo da muškarci moraju da nastave porodičnu lozu, dok su žene bile „zbrinute“ udajom. On naglašava da se ovakva praksa sve ređe viđa u većim gradovima, gde raste svest o jednakosti polova i gde žene češće insistiraju na svojim pravima. Međutim, u manjim mestima i dalje je veoma prisutna.
Zakon o nasleđivanju jasno propisuje da su svi naslednici jednaki i da mogu sporazumno da podele imovinu. Takođe, postoji mogućnost da se neko odrekne nasledstva u korist drugog, ali ta odluka je neopoziva – jednom kada se potpiše, nema povratka. Upravo to mnoge žene ne znaju, pa u trenutku kada popuste pod pritiskom porodice, zauvek gube pravo da se predomisle.
Priča Jadranke jasno pokazuje koliko duboko emocionalnu i psihološku cenu može imati ovakva nepravda. Nije reč samo o materijalnim stvarima – u pitanju je osećaj da roditelji nisu jednako vrednovali svoju decu, što stvara trajne rane i narušava porodične odnose. Njena bol nije došla samo zbog izgubljenih kuća i placeva, već zbog osećaja da su je i roditelji i brat odbacili kao manje važnu.
Na kraju, jasno je da zakoni mogu da garantuju jednakost, ali da su društvene norme i tradicija često jači faktor. Dok se svest ne promeni, mnoge žene će i dalje biti uskraćene za svoja prava i osećati se manje vrednim članovima svojih porodica. Zato je važno da se o ovoj temi otvoreno govori, da se žene informišu o svojim pravima i da se podstiče jednakost u svim sredinama. Tek tada će pravda u nasledstvu postati stvarnost, a ne samo slovo na papiru.
