Pre nekoliko meseci sam izgubio suprugu s kojom sam proveo 24 godine života. Imali smo dvoje dece, sada već odrasle, koji studiraju i svojim putem idu kroz život. Bio je to brak koji je obeležio moj život na najlepši mogući način — ljubav, poštovanje, zajedništvo. Bez imalo sumnje, to su bile najlepše godine mog života.
Moja supruga je iz prethodne veze imala ćerku, Saru, koju sam upoznao kada je imala 16 godina. Iako sam joj postao očuh, nikada nismo razvili prisnu vezu. Naši odnosi su uvek bili korektni, ali bez emocija koje bi povezivale pravu porodicu. Nije pokazivala želju da bude deo šire porodične slike, nije se zbližila ni sa mojom decom, što sam s vremenom prihvatio bez zameranja.
- Pre nešto više od dve godine, naša svakodnevica se drastično promenila. Mojoj supruzi je dijagnostikovan rak, i to potpuno neočekivano. Bio je to trenutak koji nas je sve pogodio. Ipak, bila je odlučna i hrabro se borila, bez obzira na sve prognoze. Tokom njenog poslednjeg perioda, Sara se uselila kod nas kako bi pomogla majci, brinula o njoj i bila prisutna. Ta briga nije bila lažna, niti je bilo sumnje da je želela da bude uz majku u najtežim trenucima.
Nakon što je supruga preminula, Sara je ostala da živi u kući. U početku sam to smatrao razumljivim. Gubitak majke je ogroman udarac, a kuća u kojoj je provela poslednje mesece života mogla je biti utešno mesto. Međutim, kako su prolazile nedelje, ništa se nije menjalo. Sara nije pokazivala znakove da planira da se iseli. Iako ima 40 godina, nema posao, nema partnera, niti ikakve planove. U njenom ponašanju sam počeo da primećujem nešto neobično.
Moja deca su takođe ukazivala na promene. Govorili su mi da Sara pokušava da se ponaša kao njihova majka, što ih je zbunjivalo i uznemiravalo. Počela je da nosi njenu odeću, obavlja kućne poslove sa preteranom posvećenošću — od kuvanja raskošnih večera do peglanja moje garderobe bez potrebe. U tim postupcima nije bilo topline, već neka tiha imitacija.
- U početku sam pokušao da budem taktičan. Rekao sam joj da mi nije potrebna nega, da mogu da se brinem o sebi, i da cenim njen trud, ali da ne želim takvu vrstu odnosa. Ohrabrivao sam je da se pokrene, da pronađe posao, da se poveže sa svetom. Međutim, ništa se nije promenilo. Vreme je prolazilo, a ona je ostajala ista — pasivna, zatvorena, prisutna bez pravog razloga.
Na kraju sam doneo tešku odluku. Jasno sam joj rekao da mora da napusti kuću do kraja meseca i da počne da gradi svoj život. Njena reakcija me je iznenadila i uznemirila. Rekla je da želi da ostane sa mnom, da želi da preuzme ulogu svoje majke i brine o „porodici“, kako je to nazvala. Za mene je to bilo alarmantno. Njene reči su mi dale jasan znak da nešto nije u redu. Nismo nikada bili bliski, pa mi je ta iznenadna „vezanost“ delovala neprirodno i pogrešno.
Kada sam joj ponovio svoju odluku, počela je da plače. Optužila me da sam bezosećajan, da joj ne dozvoljavam da tuguje na način koji joj je potreban, u kući koju smatra svojom. Nisam znao šta da odgovorim. Samo sam ustao i izašao iz sobe, ponesen osećajem krivice i nelagode.
S jedne strane, postoji deo mene koji želi da joj pomogne. Ipak je ona ćerka žene koju sam voleo. Ali, s druge strane, osećam se iskorišćeno. Uvek je bila distancirana, nikada nije želela da me upozna, niti da postanemo prava porodica. Sada, kada je ostala bez majke, ponaša se kao da joj dugujem bliskost koju nikada nismo imali.
U meni se vodi borba između moralne odgovornosti i ličnog mira. Želim da nastavim dalje, da tugujem na svoj način i da se ponovo pronađem u tišini bez prisustva koje me svakodnevno podseća na izgubljenu bliskost. Sara možda traži utehu, ali na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme i na pogrešan način.
Šta dalje? To je pitanje koje sebi svakodnevno postavljam.
