U pravoslavnoj tradiciji, ispovest i pričest zauzimaju posebno mesto. Smatraju se stubovima duhovnog života, trenucima kada čovek ostavlja greh za sobom i približava se Bogu sa iskrenim pokajanjem i čistim srcem.
Ispovest – čin koji u mnogim religijama, a posebno u pravoslavlju, ima duboko ukorenjeno značenje. Za neke, to je duhovno očišćenje, trenutak iskrene komunikacije s Bogom, suočavanje sa sobom i svojim gresima. Za druge, to je tradicija koja je izgubila smisao ili pak nešto što nije deo njihovog duhovnog puta. Da bismo saznali kako ljudi danas gledaju na ispovedanje, postavili smo jednostavno pitanje:
„Da li se ispovedate i šta mislite o tome?“
Odgovori koje smo dobili bili su i raznovrsni i iskreni – od duboko duhovnih do ironično-duhovitih, a svi zajedno čine mozaik razmišljanja savremenih ljudi o jednom od najstarijih religijskih činova.
- Jedna korisnica društvenih mreža odgovorila je izuzetno smireno i promišljeno, dijeleći sa nama svoj lični doživljaj ispovesti:
„Ispovedam se i pričešćujem, jer su ta dva čina, po meni, neodvojivi elementi prave vere. Ispovest je, bez sumnje, način da se čovek ogoli pred sobom i pred Bogom, da se oslobodi tereta koji nosi u duši. To je očišćenje, ne samo greha, već i misli, emocija, postupaka koji nas muče. Ali važno je naglasiti – pravo ispovedanje podrazumeva iskrenost, pokajanje i želju za promenom. Ako to neko čini površno, iz navike ili da bi pokazao drugima ‘kako je pobožan’, to onda nema snagu. Mnogo je puteva u životu, ali verujem da je jedan pravi i da je kroz iskrenu veru moguće naći mir.“
Ovaj odgovor dobio je veliku podršku, a mnogi su se složili da ispovest nije samo običaj, već ozbiljan duhovni čin koji zahteva iskrenost i spremnost da se pogleda u sopstvenu unutrašnjost.
Naravno, bilo je i onih koji temu ispovesti doživljavaju drugačije, često sa dozom humora, ironije ili skepticizma. Jedan korisnik je, u svom stilu, odgovorio kratko i šaljivo:
„Ako se ispovedim, pop će da se raspopi!“
- Ovaj komentar je izazvao salvu reakcija, od smeha do komentara da „svi imamo grehe, ali ne mora baš sve da se deli sa svetom“. Iza ovakvog odgovora često se krije otpor prema institucionalizovanoj religiji, ili jednostavno lična nelagoda u vezi sa ispovedanjem pred sveštenim licem.
Među odgovorima se našao i jedan veoma emotivan, pun tuge i ličnog bola:
„Nisam se nikada ispovedila, htela sam… ali otkad mi je otac umro, izgubila sam volju za mnogo čime. Nemam više potrebu da nekom govorim šta mi je u srcu. Bog, ako postoji – on sve već zna. A karma… ona svakako sve vraća, kad se najmanje nadaš.“
Ovakav odgovor otkriva koliko su lična iskustva, gubitak i emotivne rane često povezani sa našim odnosom prema veri, običajima i duhovnosti. Za neke, bol je okidač za približavanje Bogu, a za druge – prepreka koja stvara distancu i tihu sumnju.
Zaključak
Mišljenja su podijeljena, kao i u svemu što dotiče čovekovu intimu, veru i odnos prema višem. Neki veruju da bez ispovesti nema duhovnog napretka, drugi smatraju da je dovoljno iskreno pokajanje pred Bogom u tišini svoje sobe. Treći ne vjeruju uopšte, ili pak u sve gledaju sa dozom ironije i životnog opreza.
Jedno je sigurno – ispovest je više od reči koje se izgovore u crkvi. To je dubok, lični čin, koji može da znači mir, rasterećenje, oproštaj – ali i dilemu, sumnju, pa čak i odbacivanje.
A vi? Da li se ispovedate? I da li verujete da taj čin zaista menja čoveka?
