U današnjem članku pišemo o dirljivom pismu koje je Ana Bekuta napisala nakon smrti Halida Bešlića. Njene reči otkrivaju koliko je duboko volela i poštovala svog kolegu i prijatelja, a istovremeno su podsetnik svima nama koliko je važno ceniti ljude dok su među nama.
Halid Bešlić bio je jedna od najvećih muzičkih legendi Balkana, čovek koji je svojim pesmama i prisustvom obeležio živote miliona ljudi. Njegova smrt ostavila je prazninu u srcima mnogih, a posebno onih koji su ga poznavali lično. Među njima i Ana Bekuta, koja se sa njim družila, delila scenu i stvarala muziku. Njeno pismo, puno tuge i sećanja, prenelo je ono što mnogi osećaju – da je otišao ne samo veliki pevač, već i veliki čovek.
Ana je pismo započela prisećanjem na Halidove reči koje su ga najbolje opisivale: „Više bih voleo da me pamte kao dobrog čoveka nego kao dobrog pevača.” Te reči danas odzvanjaju još snažnije jer su bile suština njegovog života i dela. Za nju, Halid nije bio samo glas koji se pamti, već čovek koji je ostavljao trag dobrotom, poštenjem i toplinom u susretu sa svakim.
- U pismu Bekuta naglašava da je Halid bio čovek kojeg su voleli i cenili ljudi svih vera i nacija. Njegova muzika i njegova ličnost imale su moć da ujedine ljude, čak i one koji se retko u bilo čemu slažu. „Ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije, različitih veroispovesti i nacija, danas su složni u žalosti za Halidom,” napisala je ona, pokazujući da je njegova snaga bila upravo u tome što je uspevao da briše granice među ljudima.
Ana se osvrnula i na zajedničku pesmu koju su snimili, naglašavajući da joj sada ima poseban, gotovo proročki značaj. Pesma o ljubavi u kasnim godinama života dobila je potpuno novo značenje, jer Halid, kako je napisala, „umro je, a nije ostario.” Njegova energija, mladalački duh i vedrina nikada nisu iščezli, bez obzira na godine. Ljudi ga nisu doživljavali kao starijeg čoveka, već kao večnog mladića sa dušom punom topline.
Njegova sahrana bila je još jedan dokaz koliko je bio voljen. Oko 50.000 ljudi okupilo se da mu oda poslednju počast. Halidova želja da bude sahranjen među običnim ljudima na groblju Bare u Sarajevu pokazala je njegovu skromnost. Nije želeo posebna mesta ni raskošne spomenike – želeo je da počiva među narodom kojem je pripadao. Upravo ta skromnost bila je obeležje njegovog života i razlog zbog kojeg su ga svi osećali bliskim.
- Bekuta je u svom pismu priznala da joj je teško da se pomiri s njegovim odlaskom, ali i da zna da će njegovo ime živeti zauvek. „Dugo će se takmičiti dobar čovek Halid i dobar pevač Halid u tome kojeg će se narod više sećati,” napisala je, podsećajući da će ga ljudi pamtiti i po njegovim pesmama i po njegovim delima. To takmičenje, međutim, možda nikada neće imati pobednika, jer Halid je jednako bio i jedno i drugo.
Ona je pismo završila rečima koje su dirnule mnoge: da nikada nećemo moći da izmerimo koliko je Halid dao svetu, a koliko je poneo sa sobom. To je istina koja se oseća u srcima svih onih koji su ga voleli. Halid je ostavio deo sebe u svakoj pesmi, u svakom sećanju i u svakom osmehu koji je izazvao kod ljudi.
Njegovo ime neće nestati, jer Halid Bešlić nije bio samo pevač. On je bio prijatelj, čovek dobrog srca i simbol jedne epohe. Njegova smrt donela je suze, ali njegova dela nastavljaju da donose utehu. Njegove pesme će i dalje živeti, a ljudi će se sećati čoveka koji je uvek birao dobrotu.
Odlazak Halida Bešlića nije kraj, već početak sećanja koja će trajati dok god se bude pevala njegova muzika. Ana Bekuta svojim pismom podsetila je sve da najveće bogatstvo jednog čoveka nije u onome što poseduje, već u onome što ostavi u srcima ljudi. A Halid je ostavio neprocenjivo blago – uspomene, pesme i ljubav koja nikada neće izbledeti
