U današnjem članku vam pišemo na temu priče Frenka Gibsona, čoveka koji je imao sve dobro plaćen posao i porodicu a onda u trenu ostao bez sigurnosti i oslonca. Njegovo iskustvo pokazuje koliko se život može preokrenuti u samo nekoliko minuta i kako put od uspeha do ivice siromaštva ume da bude bolan i neizvestan.
Frenk je dugo radio u tehnološkoj industriji, zarađujući oko 100.000 funti godišnje, i bio je uveren da mu pozicija donosi stabilnost i sigurnost. Međutim, sve se promenilo jednim pozivom na sastanak sa nadređenim. Iako mu je ton delovao cinično i “veštački prijateljski”, nije mogao ni da pretpostavi da će tog dana izgubiti posao. Sastanak je bio kratak, uz formalna žaljenja i prazna obećanja podrške, a nedugo zatim njegov laptop se ugasio. Time je prestao da postoji njegov pristup svemu što je do tada predstavljao njegov profesionalni život.
Otpušten je zajedno sa još hiljadama drugih u velikom talasu otkaza, a u svojoj 48. godini suočio se sa brutalnom stvarnošću – više nije imao posao ni sigurnu platu. Iz blagostanja odjednom je gurnut u realnost socijalne pomoći. Prvi put u životu prijavio se za Univerzalni kredit, što ga je dodatno pogodilo jer je odrastao uveren da je to krajnja mera za ljude bez ikakvog izlaza.
- Dani su se pretvorili u iscrpljujuće pokušaje da pronađe novu poziciju. Poslao je više od stotinu prijava, ali bez rezultata. Na biroima za zapošljavanje doživeo je dodatna poniženja. Umesto razumevanja, tamo je osećao hladnoću i nezainteresovanost, a mladi savetnici, bez iskustva i želje da ga stvarno upute, samo su mehanički popunjavali formular. Bilo mu je jasno da sistem nije spreman da pruži podršku kvalifikovanom stručnjaku koji traži posao dostojan svojih godina i iskustva.
I dok se borio da ostane pozitivan, njegova svakodnevica se urušavala. Kao otac četvoro dece, među kojima najmlađi sin živi s njim povremeno, najviše ga je brinulo kako će obezbediti stabilnost upravo tom detetu. Troškovi su mu bili ogromni – preko 5.000 funti mesečno, sa hipotekama, kreditima i dugovima koji su se nizali. Iako je nekada bio čovek sa ušteđevinom i velikim prihodima, shvatio je da su meseci do siromaštva ispred njega. Čak i relativno mala rezerva od 17.000 funti brzo je nestajala, a troškovi nisu prestajali.
Promene u njegovom životu bile su dramatične. Nekada je bez problema mogao da priušti sebi odmor u inostranstvu i luksuznije navike, a sada kupuje hranu na rasprodajama i pravi supe od povrća pred istekom roka trajanja. Sve što je do tada predstavljao status i sigurnost – auto, odlasci u restorane, članarine – nestalo je jedno po jedno. Došao je dotle da je morao da razmišlja o prodaji svog skupog automobila samo kako bi mogao da plati rate za kuću.
- Emocionalni teret bio je ogroman. Frenk je već ranije prolazio kroz razvod i borio se sa depresijom, pa su mu znakovi vraćanja u to stanje bili poznati. Pokušavao je da se izbori sportom, jutarnjim trčanjem i biciklom, ali su dani puni uspona i padova. Posebno teško padala su mu lažna nadanja – kao onaj trenutak kada je prošao sve faze intervjua i bio uveren da će dobiti posao, da bi mu na kraju rekli da se zapošljavanje ipak odlaže.
U trenucima očaja pitao se da li uopšte vredi nastaviti, da li je sposoban da ponovo pronađe svoje mesto u industriji. Čak je razmišljao da postane dostavljač hrane, iako je to značilo potpuni pad u odnosu na ono što je nekada bio. Najviše su ga boleli trenuci tišine – kada bi poslao na desetine prijava, a nije dobio ni jedno “hvala” ili odgovor.
Ipak, među tim teškim trenucima, tražio je male razloge za nadu. Razgovori sa prijateljima, podrška dece i bivše supruge, kao i sama činjenica da se pojave novi intervjui, davali su mu snagu da nastavi. Naučio je da se osloni na sitne pobede, poput telefonskog poziva od regrutera ili saznanja da je još uvek u igri za neku poziciju.
Danas, tri meseca nakon gubitka posla, Frenk je još uvek nezaposlen, ali nastavlja da traži priliku. U međuvremenu je smanjio sve troškove, uklonio luksuze i prihvatio realnost da će morati potpuno da preispita svoj način života. Iako se nalazi na ivici finansijskog sloma, u njemu se i dalje krije nada. Ima zakazana tri intervjua sledeće nedelje i u tome vidi tračak svetlosti. Za njega je i najmanji korak ka ponovnom zaposlenju razlog za slavlje.
Njegova priča je svedočanstvo o tome koliko je krhka sigurnost, čak i kada mislimo da smo nedodirljivi. Ona pokazuje kako se život može preokrenuti preko noći i koliko je važno pronaći snagu da se ustane čak i onda kada se čini da su vrata zatvorena. Frenk Gibson danas stoji na tankoj liniji između nade i očaja, ali njegova borba podseća da je istrajnost, i kada sve drugo zakaže, jedina stvar koja može otvoriti nove puteve
