Sudbina Dragoljuba Blagojevića je priča ispunjena tragedijom, misterijom i neočekivanim obrtima, a njegov život je poslužio kao inspiracija za snimanje filma. Rođen kao Dragoljub, kasnije je nosio ime Omer, a onda se ponovo vratio svom pravom imenu – Dragoljub.
Njegova životna priča počinje u Drugom svetskom ratu, kada su ustaše izvršile napad na njegovo selo, blizu Doboja, 1941. godine. Tada je njegova majka Marica pokušala da pobegne sa dvoje dece – malim Dragoljubom, koji je imao samo dve godine, i bebom Dragicom, koja je imala tek tri meseca. Međutim, nisu uspele da pobegnu. Majka je pronađena mrtva, zaklana, sa izvađenim očima, dok je bebinim pelenama još uvek držala ruke. Njene dve dece nisu bile tu, pa je njen muž Blagoje, koji je bio na vojnom zadatku u Gornjem Pridjelu, pronašao telo i, misleći da su deca s njom poginula, sahranio je Maricu, stavivši na spomenik i imena svoje dece, Dragice i Dragoljuba.
Međutim, Dragoljub nije bio mrtav. Preživeo je zlu sudbinu, ali je sve do svojih 21. godine mislio da je Omer Sinanović, drugo ime koje je dobio usvajanjem. Naime, nakon što je kao dečak bio odveden u logor Gradiška, malog Dragoljuba usvojila je Vahida Sinanović, mlada muslimanka iz Zavidovića, koja ga je nazvala Omer. Vahida, koja je bila udovica, nije imala sina i odlučila je da ga usvoji. No, njen novi muž nije želeo da ga podiže, pa je mali Omer prešao iz doma u dom, živeći u Zavidovićima, Bijeljini, Kiseljaku i Tešnju. U tom periodu, bio je zbrinut u različitim sirotištima, sve do 1948. godine, kada je došao u dom za decu u Tešnju.
Život u sirotištu bio je težak za Omera, koji nije znao ništa o svom pravom poreklu. Iako je znao da mu je ime Omer, verovao je da je 1941. godište, jer su ga ostali stanovnici u domu procenili prema godinama drugih dečaka. U domu je završio osnovnu školu, a kasnije, uz stipendiju, upisao srednju školu. Na kraju je dobio posao u Narodnoj banci u Doboju, gde je nastavio da traži odgovore o svom poreklu. U tom periodu je upoznao novinara Duška Paravca, koji mu je pomogao da piše članak u “Oslobođenju”, tražeći pomoć u pronalaženju svojih stvarnih roditelja.
Tekst u novinama pod nazivom „Omer traži svoje ime“ izazvao je veliku pažnju javnosti, i ubrzo su ga posetili ljudi, među kojima je bio i njegov biološki otac, Blagoje Blagojević. Omer je bio šokiran kada je saznao da je čovek sa kojim je razgovarao zaista njegov otac. Po dolasku u njegovu kuću, Omer je bio uplašen, ali kada je video snaju svog oca, ona mu je otkrila da imaju zajedničke crte lica, što je ukazalo na njegovu pravu povezanost s porodicom Blagojevića.
Iako je bio uveren da je njegova sudbina bila zapečaćena, Omer je želeo da to potvrdi i naučno, pa je uz pomoć prijatelja iz vojske i svojih poznanika organizovao DNK test. Rezultat testa je bio iznenađujuće pozitivan – poklapanje sa njegovim biološkim ocem bilo je više od 90%. Ova potvrda ih je dodatno povezala i obeležila trenutak kada su zaista postali porodica.
Nakon svega, Omer, koji je sada postao Dragoljub, započeo je novi život. Oženio se i imao dvoje dece, a postao je i deda četvoro unučadi. O svojoj životnoj priči napisao je knjigu pod nazivom “Od Omera do Dragoljuba”, a o njegovoj priči snimljen je i dokumentarni film “Ne plači, majko”, koji je režirala Milana Majar. Ovaj film je premijerno prikazan u Doboju, a uz Dragoljuba, bili su prisutni i njegovi najbliži.
Sudbina Dragoljuba Blagojevića je zaista nevjerojatna – od preživljavanja strašnih događaja iz Drugog svetskog rata, pa sve do ponovnog spajanja sa biološkom porodicom, njegova životna priča pokazuje koliko je život pun iznenađenja, nepredvidivih obrtanja i da istinska ljubav i potraga za identitetom ne poznaju granice.
