Odnos između svekrve i snahe oduvek je bio jedno od najosetljivijih pitanja u porodičnim odnosima. Često se kaže da svekrva nikada nije dovoljno dobra snahi, a snaja nikada dovoljno dobra svekrvi.
Imam šezdeset godina. Moj sin, koji ima dvadeset sedam, studira i istovremeno radi kako bi sebi obezbedio koliko-toliko stabilan život. Već neko vreme je u vezi sa devojkom, sa kojom je nedavno odlučio da iznajmi stan i počne da živi zajedno. Na prvi pogled — rekli biste: mladi, zaljubljeni, žele da se osamostale. I bila sam okej s tim… u početku.
Majčinski nemir
Mesecima sam se trudila da budem razumna, da ne budem ona klasična svekrva koja se meša u sve i mora da zna svaki detalj. Govorila sam sebi da je on odrastao čovek, da ima pravo da živi svoj život, da greši ako treba. Ali onda je pao jedan ispit… pa ubrzo još jedan. Tu sam već osetila da nešto ne valja. Majčinski instinkt se upalio, uzbuna u glavi. Nešto nije u redu.
Razgovarala sam sa mužem. Saglasili smo se da bi bilo najbolje da ih pozovemo da žive kod nas. Naša namera je bila potpuno dobronamerna — da sin manje radi, više uči, i da mu obezbedimo sigurno i mirno okruženje.
Useljenje i razočaranje
I tako su sin i njegova devojka, koju sam tada više poznavala iz priče nego iz susreta, uselili kod nas. Smešteni su u njegovu staru sobu. Bio je to prvi put da sam s njom provela duže vreme, da sam je imala priliku upoznati “u četiri zida”. I tu je počela moja tiha unutrašnja drama.
Saznala sam da trenutno ne radi. Otpuštena je s prethodnog posla jer je, kako sama kaže, “imala problem sa ustajanjem rano ujutro”. I to mi je rekla bez ikakvog srama, sa osmehom kao da je to nešto simpatično.
Dane je provodila za kompjuterom igrajući igrice, a zatim bi po tri dana samo spavala. Nije pokazivala nikakvu inicijativu, ni želju da se uključi u bilo šta vezano za domaćinstvo. Kuhinja, veš, prašina, kućni računi — sve to nije postojalo u njenom svetu. O finansijskom doprinosu — ni govora. Nula dinara. Nula odgovornosti.
Nezvanična sobarica i hraniteljka
Prala sam i njen donji veš, koji bi bez trunke stida ostavljala u korpi za prljav veš. Počela sam da se osećam kao neka sobarica. Nije to bilo samo neprijatno — bilo je ponižavajuće. Svaki put kad bih prošla pored nje i videla je kako sedi i klikće po tastaturi dok ja nosim kofu, kuvam, čistim… u meni bi se skupila knedla ogorčenja.
Žalila sam se mužu: “Ona nema srama. Prvi put u životu imam posla sa parazitom, i to pod sopstvenim krovom!” Očajnički sam tražila savet. Terala sam muža da razgovara sa sinom. A on mi je samo kratko odbrusio: “Pa ti si htela da dođemo kod vas da živimo… evo nas.”
Pokušaj dijaloga
Muž mi je predložio da porazgovaram sa snajom. “Možda postoji neko nerazumevanje. Možda nije svesna kako ti sve to vidiš.”
I jeste, pokušala sam da razgovaram s njom. Ali svaki razgovor se završavao na isti način — njenim čuvenim: “Nisam planirala.”
- Kad je zamolim da mi pomogne da spremimo ručak: “Nisam planirala da kuvam danas.”
- Kad je zamolim da zajedno odemo po namirnice: “Nisam planirala da izlazim.”
- Kad predložim da barem pospremi sobu: “Nisam planirala da čistim danas.”
Kreativna intervencija — bez vike, bez rasprave
Dani su prolazili, situacija se nije menjala. Ona nije ni studirala, ni radila, ni doprinela domaćinstvu. Samo je sedela i čekala mog sina da se vrati s posla. Postalo je nepodnošljivo. A onda mi je sinula ideja. Tihi otpor. Kad sam krenula na poštu da platim račune, odlučila sam — otkazujem internet.
- Kad sam se vratila, dočekala me je iznervirana: “Zašto nema interneta?”
- Samo sam slegla ramenima i mirno rekla: “Ne planiram više da ga plaćam.”
Epizoda zatvorena
Nakon samo nekoliko dana, ona i moj sin su se iselili. Otišli su da žive kod njenih roditelja — tamo, gde su imali sve: i internet, i udobnost, i rasterećenje od obaveza. Kod nas sada dolaze povremeno, najčešće vikendom na ručak. Ljubazni su, ali površni. Sve to deluje korektno, ali s dozom distance.
Muž me i dan-danas zeza. Kad mu kažem da izbaci đubre ili okopa baštu, zna da se našali: “Nisam planirao!” Ali brzo ga pogledam “onim” pogledom i sve mu bude jasno. Smeh jeste lekovit, ali granice moraju da postoje.
Nije lako biti svekrva. Još je teže biti razumna, a ne popustljiva. Naučila sam da ljubav prema detetu ne znači slepu toleranciju prema njegovim izborima, pogotovo kada ti izbori unose nered u tvoju svakodnevicu i poništavaju tvoj trud.U životu, ne planira se sve. Ali planira se dostojanstvo. I granica. I mir. I to — ne dam nikome.
