Imam 72 godine i već godinama živim kao udovica. Celi svoj život sam posvetila porodici, brizi o deci i unucima, a sada, na poznoj životnoj dobi, konačno sam odlučila ispuniti jedno od svojih velikih želja – da idem na krstarenje. Ovaj san sam gajila godinama i štedela sam svaki dinar kako bih imala dovoljno novca za to putovanje. Krstarenje je nešto što sam oduvek želela, ali nisam imala priliku da to ostvarim ranije zbog obaveza prema porodici.
Međutim, nedavno se dogodila situacija koja me naterala da preispitam svoje planove. Moj osmogodišnji unuk ozbiljno je oboleo i njegovo lečenje je postalo izuzetno skupo. Moji sinovi i kćerke su me zamolili da doprinosim u finansiranju njegovog lečenja, jer su troškovi bili preveliki i, kao što to obično biva u takvim situacijama, svi su očekivali da ću kao baka biti spremna da pomognem.
Osećala sam duboku unutrašnju dilemu. Moje srce me vuče prema porodici i želela sam da pomognem svom unuku, koji je u velikoj nevolji, ali isto tako, godinama sam štedela za ovo putovanje i ne znam kada ću ponovo imati priliku da uradim nešto samo za sebe. Svojim sinovima sam rekla: „Žao mi je, ali neću žrtvovati svoju sreću. Stara sam, a ovo bi moglo biti moje poslednje putovanje i želela bih da ga iskoristim dok još imam snage da uživam u životu.“
- Na moju veliku žalost, moj sin me je podrugljivo pogledao i rekao: „Ovo je poslednji put da ćeš ikada videti svog unuka.“ Te reči su me jako povredile. Nisam znala da li da ih shvatim kao prijetnju ili kao izraz njegove ljutnje. Ipak, osudila sam sebe jer nisam želela da žrtvujem svoju želju da doživim nešto lepo zbog toga što svi ostali očekuju od mene da stalno budem na raspolaganju. S druge strane, znam da kao baka imam odgovornost da budem tu za svoju porodicu, ali to me ne čini manje ljudskom.
Da li je moja odluka bila sebična? Mogu li sebi priuštiti da živim za sebe, makar i na kratko, kada su moji voljeni u nevolji? Zar nemam pravo da uživam u životu, da ispunim svoje snove, nakon svih godina posvećenosti porodici i štednje? Da li bih trebala da se odrekem svojih želja i stavim ih u drugi plan zbog onih koje volim? Možda nisam potpuno u pravu, ali osećam da svi imamo pravo da se brinemo o svom mentalnom zdravlju i uživamo u životu, čak i kada su izazovi prisutni.
Zadnje godine života su dragocene, i u njima želim pronaći ravnotežu između ljubavi prema porodici i uživanja u onome što mi život može ponuditi.
BONUS TEKST
Jedna od zanimljivih činjenica o ljudskom mozgu je ta da mozak ima sposobnost da stvara nove neuronske veze tokom celog života, proces poznat kao neuroplastičnost. To znači da, uprkos starosti, naš mozak može učiti, prilagođavati se i menjati, što nam omogućava da usvajamo nove veštine i znanja u bilo kojem uzrastu. Na primer, naučno je dokazano da ljudi koji redovno vežbaju mentalne aktivnosti, poput rešavanja zagonetki ili učenja novih jezika, mogu poboljšati svoje kognitivne sposobnosti i usporiti proces starenja mozga.
Neuroplastičnost se najbrže dešava u detinjstvu, ali se nastavlja tokom celog života. Zanimljivo je da i fizička aktivnost može doprineti boljoj funkciji mozga – fizičko vežbanje podstiče dotok krvi u mozak, što omogućava veću snabdevenost hranjivim materijama i kiseonikom, što poboljšava koncentraciju, memoriju i donošenje odluka. Jedan od najpoznatijih primera neuroplastičnosti je slučaj ljudi koji su preživeli moždani udar – mnogi od njih su uspeli da obnove izgubljene funkcije zahvaljujući upornom treningu i vežbama koje su pomogle njihovom mozgu da se “preprogramira”. Ovo nas podseća da mozak, uprkos svim izazovima, ima neverovatnu sposobnost regeneracije i adaptacije.
